Cijeli tjedan ljudi odlaze, jedan po jedan. Svaki dan se s nekime opraštam. Neki su mi više prirasli srcu, neki manje, no za svakoga mi je žao što je otišao. Jučer sam Tanju otpratila na avion, ona je zadnja od odlazećih. Ostala sam ja i 10 Azijata (zvuči k'o bajka=).
I tako se ja jučer popodne vraćam u stančić, potpuno prazan. Pokušavam se naviknuti na to da mi sve djeluje tužno i mrtvo kad nema ljudi oko mene. Kao da je zima ušla u prostorije. Trudim se razmišljati o svim pozitivnim stvarima za koje sad imam vremena, mira i prostora. To me donekle obraduje. Tako ohrabrena i bolje volje, ulazim u kupaonu, ne bih li si priuštila relaksirajuću kupku, kad li neka fleka projuri. Odskočim, ponosna što nisam vrisnula k'o curičak. Koj' je pak sad to vrag?! „Sam da nije ogromni mrav, sam da nije ogromni mrav. Ili superbrzi crv, to bi me dokrajčilo.“ – ponavljam u sebi, razmišljajući o svojim fobijama. Naluknem se, gad se pomakne, ja opet odskočim (opet bez vriska, wuhu). Al' ovaj put sam vidjela što je… Žohar! Kmeeeeee! Neću imat žohare! I zašto baš sad?! Naravno, isti tren sam se zdeprimirala. „Fuj žohar, fuj žohar! Kaj da mu napravim? Oni su otporni na sve. Čak i bez glave žive tjedan dana, i onda još umru od gladi! Bila je neka emisija, rekli su da će oni jedini preživjeti veću katastrofu. Aaaaa, glupi žohar! Kaj da napravim, kaj da napravim? Da ga posprejam lakom za kosu? Ili zgnječim nečime? Fuj, neću ga zgnječit, onda ću se zrigat dok ću mu bacat ostatke. Ok, sad mi je zlo… KAAAJ DA NAPRAAAVIIM??!! Ha, napokon dobra ideja – glupan je na umivaoniku… Utopit ću ga!! Da, da. A s čim da ga pogurnem? Nema šanse da ga rukom diram! Što je sve u blizini: četkica za zube – ne, to nikako; sapun – presklisko; ručnik – a-a; šampon – može!“ Uzmem šampon, i zafitiljim gada u otvor umivaonika, te pustim kipuću vodu – u slučaju da zna plivat i ronit, neka ga sprži.
Danas sam zalijepila sve rupe na zidovima kupaone, za svaki slučaj ako je kroz njih došao. I mislim da vam ne moram reći da se kupala nisam. Niti želim uskoro. A ruke i zube perem u kuhinji. =)
Tak iznervirana i isprepadana, otišla sam leći. Uzela sam Nini televiziju, pa imam kaj raditi prije spavanja, kad se već ne mogu došaptavati sa cimericama. Naravno, nije bilo ništa pametno na programu, pa sam je ugasila. Ležim ja u mraku, nikako da zaspim, i počnu mi padat na pamet horor scene, duhovi i takve gluposti. „Rahela, glupačo, daj zaspi više!“ Prekasno. Tako sam samu sebe isprepadala, da sam spavala sa otvorenim svijetlom u hodniku. Kol'ko je ono meni godina?!
Post je objavljen 24.12.2007. u 14:56 sati.