Marketing
najbolja zadaća
...
I domaća zadaća tek toliko da budem u trendu :
zona z. : sama odabire temu. i piše priču. koja završava HAPPY ENDOM!
:))))))
računa li se dobar seks u happyend?
p.s. zbilja, u tvoju ilimoju bilježnicu? ;) (Zona Z. 20.12.2007. 12:41)
@zona
računa.
:)) gdje hoćeš..:)) bit je u happy endu..:))) (levant 20.12.2007. 12:56)
Dobar učenik je dobar učenik. 
Stoga Zona Z ima peticu zaokruženu
na polugodištu
i peticu iz zalaganja
i peticu iz vladanja
i 3 iz fizike.
Evo priča Zone Z
San
U spavaću sobu prodirao je intenzivan miris svježe skuhane kave.
Spavam, ali taj miris kroz nosnice prodire ravno do mozga. Ako se još nisam probudila, tko je onda skuhao kavu? Dejan sigurno nije, tako lijen i neporočan. No sex, no drugs... just rock 'n' roll.
Duboko sam udahnula i naglo otvorila oči. Sjedio je na rubu postelje držeći šalicu mirišljavog napitka, gledajući me ispitivački, radoznalo ispod gustih obrva. Strogo čak, kao Ferdinand Aragonski, ili neki drugi inkvizitor.
- Mmmm... Kavica! – rekla sam polako i mazno. – Čime sam to zaslužila, ljubavi?
- Što si noćas sanjala? – konačno je progovorio.
- Ništa.
- Lažeš – ustrajao je Dejan. – Nešto si sigurno sanjala.
- Časna riječ, ništa važno sjećanja, čim sam zaboravila – uvjeravala sam ga.
Mrzim lagati, ali ponekad je to potrebno i mudro, pa si dam truda. Nešto mi je govorilo da je sat u sobi upravo počeo odbrojavati jedno takvo vrijeme.
- Ako si zaboravila, pokušaj se, meni za ljubav, prisjetiti. Jako mi je važno – inzistirao je, s mrvicom ljutnje u glasu.
- Zašto je to tako važno?
- Zato što si u snu stenjala, uzdisala, govorila „tako“ i „još“ i besramno gurala ruku u gaćice. Duboko. Eto zašto! – prasnuo je napokon, gubeći strpljenje. U glavi mi je zazvonio signal za uzbunu.
Dejan je inače gotovo uvijek flegmatičan. Točnije, uvijek i pod svim vražjim okolnostima. U naših nekoliko godina hodanja i dvije zajedničkog života mogla sam mu svašta reći i uraditi. Reakcije su uvijek bile slične. Bolje rečeno, nikakve. Flegma, rekla sam već.
Ali, ovaj put se uzbudio. Ljutio. I to na moj san! Ali, san je isključivo moj, čak iako sam samoj sebi zamjerila da sam popustila svom Idu da prodre tako duboko, da me obuzme, procuri kroz maske i zabrane sna. Zapravo, da obuzme moj jezik i bestidne prste.
- Možda sam sanjala baš tebe?! – branila sam se neuvjerljivo.
- A, ne! Mene sigurno nisi!
- Kako znaš?
- Sa mnom nikada nisi takva. Divlja. Bestidna. Glasna. Zašto bi u snu to bilo drugačije?
- Dobro! Kad si baš tako navalio, sanjala sam Yula Brynnera. Vodili smo ljubav!
Nakon ovakve ispovijedi najradije bih se pokrila jastukom po glavi. Ipak, nisam baš bila iskrena do kraja, pa sam se kaznila gledajući ga otvoreno, u oči. “Vodili ljubav“ - vraga! Kako je neistinito, blijedo i beskrvno to zazvučalo iz mojih usta!
Točnije, istinitije bi bilo - „Jebali smo se! On mene i ja njega! Još kako! Ohoho! Uzajamno, višekratno, u sve žive otvore i rupice! Živo i vatreno, ludo i nezaboravno, prožimali se, uranjali, udisali, uzimali i davali, onako kako s tobom nisam i, na žalost, kako stvari stoje, neću nikada”.
Nisam to mogla prevaliti preko usana, pa sam mirno lagala, čekajući da tužitelj i sudac istovremeno izusti neku strašnu i tešku kaznu. Meni, neprilično putenoj, neočekivano bestidnoj.
-Yul Brynner? – bio je šokiran. – Pa zar on nije mrtav i… i… ćelav!
- Noćas je bio živ. Živahan poprilično. On ili njegov sin, klon… Svejedno – sad sam priznavala sve po redu.
- I?
- Dočekao me u Budimpešti.
- Pa?
- Nisam znala da je tako nizak, ni da mi to, zapravo godi. Znaš ono, grliš se ravnopravno, a da ti nos ne zapinje o nečije pazuho…
- A to je…?
- Godilo mi je u snu što nije puno viši od mene. Nije imao problema tipa “gdje ću s predugim rukama i nogama”.
- Dobro, shvatio sam! I što je bilo dalje?
- Ništa, odveo me je u Novotelov hotel Dunav s pogledom na rijeku i na parlament, predao mi dar za nećake (kao, da ne lutam i ne gubim vrijeme tražeći po trgovinama poklone, a ustvari htio je biti dio i mog svakodnevnog, sasvim običnog života). Poslije me obljubio, pa nahranio srnećim gulašem i na kraju sve zasladio Esterhazy tortom. Da, još mi je na odlasku rekao da sam lijepa i pametna; i s nogu mi napisao pjesmu.
- Napisao ti pjesmu?!! – Dejan je zinuo u čudu. – Pa zar on nije divlji macho?
- Istina, divlji je poprilično. Ali, ima i nježnu stranu. I još kuha, obožava prati čaše i tanjure; a kad pije, drži odmaknut mali prst od šake.
- Fuuuj!!! Ti mene zajebavaš? – gledao je zaprepašteno u mene.
- Ne. Zašto bih?
- Drugi put izmisli nešto drugo, molim te.
- Misliš da sam nešto drugo radila ili…?
- Izmisli što god hoćeš. Izmisli sve! – očajavao je. – Samo da znaš, uništila si mi mit o Yulu Brynneru. To s prstom me je dokrajčilo.
Zagrizla sam usnicu da se ušutkam. „I on je meni uništio predodžbu o tebi kao… i to definitivno“, pomislila sam pomalo zajedljivo.
Jedno smo vrijeme šutjeli, zadubljeni u vlastite misli. Željela sam misliti o Dejanu, ali sve me vuklo na drugu stranu.
- Kome sada pišeš poruku? - upitao je radoznalo, ali sad bez ljubomore u glasu.
- Vesni – odgovaram, sretna što je i mene jednom krenulo s lažima.
- Dogovaramo se za šoping – kažem nehajno i usput pišem poruku: “ Hvala za čarobne trenutke. Noćas opet zajedno?“
Slati? Da. Poruka poslana. Brisati? Da. Sigurno obrisati poruku za Yula Brynnera? Da. Memorija mobitela obrisana.
- Srce, pa čemu toliko ljubomore oko običnog, glupog sna? – kažem mazno i zavodljivo dodirujem svoju „muškarčinu“. - Mogu li napokon dobiti tu kavu?
Post je objavljen 21.12.2007. u 09:15 sati.