Pet dana do Božića, pomalo kuću dovodim u red.
Kolače ću peć u subotu i neđeju, ne volim ih spravjat puno prije, ježim se kad neko reče da je već sve ispeko ili napravio, ne uljevaju mi povjerenje.
Boli me desna noga, moj išijas se već danima pomalo budi, ne koristi mu moje pentranje gori doli, ali što ću, nema ko drugi.
Sad sam već premorena pa se odmaram pišući svoje misli, a onda ću još što napravit.
Radujem se Božići a opet nešto fali, u svemu sam sama.
Sama u svojim mislima, sama u raspremanju kuće, sama u spenzi, ne mogu reć da se momentalno osjećam loše ali nešto fali.
Zašto sam cijeli život u svemu sama.
Djeca vode neke svoje živote, poprilično egoistično, znam imaju svoj poso ali imam i ja, pa što.
Vidi li neko koliko ima po kući posla, pita li se iko kako ja stižem, je li Božić do božićnog objeda samo moj, ima bit da jes.
Svi hoće sređenu kuću, ispečeno slatko, dobro raspoloženje, a đe sam ja tu.
Sutra moram poć materi očistit kuću u malo mjesto srca moga, hoće li bit ko i u Velikoj kući, sve što su drugi napravili i to poprilično površno, je pohvaljeno, odlično, blista se, a samo je površno očišćeno, a ja se debelo potrudila i niko nije reko ni a, vrijedim li ja manje od drugih jer ne hvalim sama sebe, jer se ne bucam u prsa.
Zašto niko ne vidi mene i moj rad???????
Znam da nije vrijedno o nekim stvarima ni razmišljat, neke stvari treba prihvatit ali boli.
Zašto smo u svemu u životu sami, ustvari jesmo li ili sam samo ja sama?????
Post je objavljen 20.12.2007. u 19:33 sati.