Vase uspomene nose naslov"Ljusteci luk".Sta vas tu podseca na luk?
-Morao sam da pronadjem formu za ovu knjigu,to je ono sto mi je bilo najteze.Opste je poznato da nase uspomene,nase slike o sebi,mogu da budu varljive i da to cesto i jesu.Mi ulepsavamo,dramatizujemo,dopustamo da se dozivljaji vezu za anegdote.A hteo sam da kroz ovu formu prosijava i zazvuci sve to,pa i ono problematicno sto je karakteristicno za sve knjizevne autobiografije.Zbog toga luk.Prilikom ljustenja luka,dakle prilikom pisanja nesto postaje jasnije i citljivije.Sloj po sloj,recenicu po recenicu,tu ono sto je skriveno ponovo ozivljava.
Sta vas je navelo da zapiste svoje uspomene?
-Necu da kazem da je pocetak bio tezak,ali ipak je trebalo da neke stvari prevazidjem pre nego sto sam mogao da pocnem,jer sam imao nekih principijelnih zamerki autobiografijama.Mnogi autobiografi pokusavaju da citaoca ubede da je neka stvar bila takva,a ne drugacija.Ja sam to hteo da koncipiram otvorenije,zato mi je forma bila toliko vazna.
Vasa knjiga se vraca unazad sve do godina vaseg detinjstva.Ali,ne pocinje sa najranijim uspomenama,vec sa izbijanjem rata,kada vam je bilo skoro dvanaest godina.Zbog cega ste odabrali upravo taj period?
-Rat je stozer i okosnica.On oznacava pocetak kraja mog detinjstva,jer sa pocetkom rata prvi put spoljne stvari pocinju da deluju na porodice iznutra.Mog ujaka,koji je radio na poljskoj posti,odjednom nije bilo,nije nas vise posecivao,nismo se vise igrali s njegovom decom.Onda se pricalo da su ga tek tako ubili.
Kasupski,rodjaci moje majke,koji su ranije kod nas bili cesti gosti,iznenada vise nisu bilo rado vidjeni.Tek u kasnijim ratnim godinama majcina tetka je ponovo pocela da dolazi i da donosi neke stvari sa sela,a od nas je uzimala petrolej.Na selu ga nisu dobijali zbog nestasica.Tako se ponovo uspostavilo porodicno jedinstvo.Ali,moji roditelji su se najpre oportunisticki prilagodili okolnostima.
Za svoje uspomene i svoj pripovedacki senzibilitet stalno trazite spoljne stimulanse.Luk,ili Bernstajn-na vama tako dragoj obali Baltickog mora-pomazu vam da se odlucite na skok.Ne postoji li neki porodicni arhiv koji mozete da koristite?
-Kao izbeglicko dete-vec mi je skoro osamdeset godina,a sebe jos uvek nazivam izbeglickim detetom-nisam imao nista.U knjizi ukazujem na to da moje kolege koje su odrasle na Bodenskom jezeru ili u Nirnbergu jos imaju svoja skolska svedocanstva i sve moguce stvari iz svog detinjstva.Ja nemam vise nista.Sve je nestalo.Nesto malo fotografija koje je moja majka uspela da sacuva,to je bilo sve.Bio sam,dakle,u nepovoljnijoj situaciji koja se,
medjutim,kasnije prilikom pripovedanja pokazala kao prednost.
U vise navrata ste pricali da vas je tek priznanje krivice Baldura fon Siraha u Nirnbergu ubedilo da su Nemci pocinili genocid.Ali sada,prvi put i potpuno iznenada,govorite o tome da ste bili clan oruzanih snaga SS-a.Zasto tek sada?
-To me je tistalo.Moje cutanje o svim tim godinama predstavlja jedan od razloga zbog kojih sam napisao ovu knjigu.To je moralo da izadje,konacno...
Sta vam se desilo?Verovatno ste shvatili tek kad ste se vec nasli u svojoj jedinici.Ili vam je to bilo jasno vec kad ste dobili vojni poziv?
-Na tom mestu postaje nejasno,jer nisam siguran kako je bilo:da li je to moglo da se vidi vec po pozivu,po zaglavlju tog pisma,po cinu onoga koji je poziv potpisao?Ili sam to primetio tek kad sam dosao u Drezden?To vise ne znam.
Da li ste tada sa svojim drugovima razgovarali o tome sta znaci biti u oruzanim snagama SS-a?Da li je to predstavljalo temu razgovora medju mladicima koji su se tu nasli?
-Zapravo je bilo onako kako sam u knjizi opisao:prosto.Nije bilo niceg drugog.Vazno je bilo samo kako da ovo preguram?Sam sam se zarazio zuticom,ali to je bilo dovoljno samo za nekoliko nedelja.Nakon toga je opet poceo dril i nedovoljna obuka sa zastarelim oruzjem.U svakom slucaju,to je moralo da bude napisano.
Niste to morali da napiste.Niko vas na to nije mogao prisiliti.
-Ono sto me je na to navelo,bila je moja unutrasnja prinuda.
Zasto ste se dobrovoljno prijavili u Vermaht?
-Najpre mi je bilo stalo do toga da se izvucem.Iz skucenosti,iz porodice.Hteo sam to da okoncam i zato sam se dobrovoljno prijavio.I to je cudna stvar:prijavio sam se,sa petnaest godina,a zatim zaboravio tu cinjenicu.Tako je bilo s mnogima moga godista:imali smo radnu obavezu,a onda je,najednom,na stolu lezao vojni poziv.A onda sam mozda tek u Drezdenu ustanovio da su to oruzane snage SS-a.
Jeste li zbog toga imali osecaj krivice?
-Dok sam bio tamo?Ne.Kasnije me je to osecanje krivice opterecivalo kao sramota.To je za mene uvek bilo skopcano s pitanjem:da li si u tom trenutku mogao da shvatis sta se tu s tobom dogadja?...
Vi ste kao jedan od prvih u svojoj generaciji govoríli o tome kako vas je lako bilo zavesti i vrlo cesto ste se bavili nemackom istorijom.Zbog toga su vas cesto napadali.
-Da,do danas imamo toliko boraca pokreta otpora,da se covek cudi kako je Hitler mogao doci na vlast.Ali,ja hocu da se jos jednom vratim u pedesete godine,da bih razjasnio svoj pristup prilikom pisanja"Limenog dobosa".
Ono sto se dogodilo ranije,1945,vazilo je za slom,to nije bila bezuslovna kapitulacija.Ublazeno se govorilo:na Nemacku se spustio mrak.Pravilo se kao da je nekakva horda tipova u crnom zavela siroti nemacki narod.A to nije bilo tacno.Kao dete sam doziveo kako se sve to dogadjalo i u po bela dana.I to sa odusevljenjem i sa pristankom.
Naravno da je bilo i zavedenosti,sasvim sigurno je bilo i toga.Sto se tice omladine:mnogi,mnogi su time bili odusevljeni.A ja sam hteo da istrazim to odusevljenje i njegove uzroke,vec prilikom pisanja"Limenog dobosa",a i sad ponovo,pola veka kasnije,prilikom pisanja svoje nove knjige.
("Frankfurter Allgemeine Zeitung")
Post je objavljen 19.12.2007. u 12:05 sati.