Vladimir-Vlado Dedijer (4. februara 1914 - 30. novembar 1990) akademik, publicista i novinar, rođen u Beogradu. Poreklo porodice Dedijer je iz Slovenije.
Biografija
Dedijerov otac se nalazio na vojnoj službi vojske Kraljevine Srbije u Beogradu kada se Dedijer pred početak Prvog svetskog rata rodio.
Svoje detinjstvo i mladost je proveo u Beogradu. Tu je završio i osnovnu školu, gimnaziju i novinarsvo, a zatim se uključio aktivno u radniki pokret. Uređivao je nekoliko novina u zemlji, među kojima je bila „Politika“, „Vreme“ i „Kraljevski list“. Iako nije bio ni član KPJ, ni SKOJ-a, Vlado Dedijer je radio u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Tita po dolasku u Beograd 1941.
U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo.
Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog bataljona. Učestvovao je zajedno sa četnicima koje je predvodio major Miodrag Palošević-Paloš u opsadi Kraljeva polovinom oktobra 1941. Tu je bio ranjen u nogu.
Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U operaciji na Sutjesci izgubio je svoju ženu, Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije.
Po odlasku glavnine partizanskih snaga u Bosnu, snalazi ga nova nevolja. Od teške bolesti mu umiru oba sina u Ljubljani: Borivoje i Branko.
Posle završetka rata, odlazi na otvaranju Ujedinjenih Nacija u San Francisku. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen.
U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. Po povratku dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“.
Bio je slan u raznim misijama za vreme sukoba sa Staljinom. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“.
Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. Na tajnom suđenju zajedno sa Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije je i kardinal dr Alojzije Stepinac imao čast da ga ovaj advokat brani. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine.
Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga.
Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih.
Aktivno je radio i u Akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine.
Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu.
Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941-1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla tragična smrt.
Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. u Bostonu. Tu je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, položena je kraj njegova dva tragično preminula sina Borivoja i Branka, 21. decembra 1990. godine u Ljubljani.
Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.
Vlado Dedijer je posle rata odlikovan „Ordenom partizanske zvezde prvog stepena“, a imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.
Radovi
Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće:
Partizanske Štamparije, Beograd, 1945.
Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1948.
Dnevnik, Beograd, 1951.
Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1952.
Tito govori, Nju Jork, 1953.
Tito protiv Moskve, Milano, 1953.
Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969.
Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972.
Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981.
Put za Sarajevo, Zagreb, 1983.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984.
Voljena zemlja, London, 1985.
Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987.
Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989.
Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990.
Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945-objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera), Sarajevo, 1991.
Post je objavljen 19.12.2007. u 10:59 sati.