Dva dana prije Božića Marko piše pismo želja za Božić. Prošle mu je godine majka bila pomogla. Danas on to može sam. Sada sjedi na tepihu. Pred njim je mala stolna svjetiljka. Na podlozi leži pisaći papir. Marko nema ni papuča ni čarapa. Olovka stoji između nožnog palca i prsta do njega, na desnoj nozi. Lijeva noga pritišće papir. Marko piše nogom. On je bez ruku. Ima samo nadlaktice. Tako se je rodio. Ne zna zašto.
Nitko ne zna zašto.Prošle godine Markovo pismo božićnih želja bilo je dugačko. I dobio je električni vlak, auto, tri knjige, stolne igračke. (Mobitel nije smio ni poželjeti kad nema ruku.) Danas ima samo jednu želju: „Daruj mi ruke!“ Uspio je pismo ugurati u kuvertu. Na kuvertu je napisao: „Na poštu: Mali Isus“. Tada pismo zahvati nadlakticama i stavi ga na prozorsku policu.
Sljedećeg dana u stanu je ugodno mirisalo. Majka je pekla božićne kolače. Marko se igrao električnim vlakom. Iz kuhinje dođe majka i veli: „Marko, idem hitro u trgovinu. Uskoro ću doći.“ Marko klimne glavom. Otac radi u svojoj sobi. Nakon nekog vremena Marko ustane. Ode u kuhinju. Tamo je puna zdjela kolača. Jedan se kolačić otkotrljao na stol. Leži uz sam rub stola. Marko namjesti usta i šćapi kolačić. Jako mu je ukusan.
Onda opazi majčine gumene rukavice. Ležale su na sudoperu.
„Ruke! Prsti!“, razmišla Marko... Lijevom rukom pogurne rukavice na pod. Čučne do njih. Ugura svaku nadlakticu u jednu rukavicu. Zubima ih navuče prema gore. Marko otrča u dnevni boravak i viče: „Ruke! Ja imam ruke!“
Majka se vratila. Otac dođe iz svoje sobe. Roditelji stoje i promatraju svog sinčića. Otac stisne usnice i vrati se u svoju sobu. Majka guta muku. Odjednom Marko zastane. Gleda u rukavice. Više ne kliče. Smirio se. Skine rukavice, baci ih na naslonjač i plače. Priđe mu majka i uzme ga u naručje. „Marko kad budeš velik, dobit ćeš ruke. Ima ljudi koji znaju napraviti ruke, umjetne ruke“, tješi majke djete. No Marko ne čuje ništa.
Kasnije dječak uzme pismo božićnih želja i baci ga u košaru za smeće. Uvečer ode spavati. Moli se. Ali, više ne govori: „Daj mi ruke!“ Marko znade, ruke neće dobiti – pa ni za Božić. On moli: „Bože, uzmi od mene tugu da ne plačem. Vidi da nemam čime obrisati suze!“
Braćo!!! Hoćemo li mi za Božić svojim neprimjerenim darovima, pretjeranim uživanjem jela, pića i drugih materijalnih užitaka nasmijavati samo sebe i druge koji se ionako mnogo smiju? Ili ćemo i komu suzu obrisati – nekomu koji više plače nego što se ima nad čime smijati?!
Post je objavljen 16.12.2007. u 14:31 sati.