Vatam zadnje trenutke mira...i umisto da sredujem stan i bacam ostatke ostataka iz frizidera ja tipkam po blogu.
Tocno znam kako se osjeca vojnik kad mu glavni dode u sobu pregledat krevet svako jutro..meni dolazi mater u inspekciju. I nema sanse da joj se objasni kako se nema vrimena za tako prozaicne stvari poput brisanja prasine, jer njoj ce prva recenica bit "kakvo si ti to zensko" , a druga omiljena "to od mene nisi vidila". Stvari kao kreativni nered ne prolaze..njoj je sve to gomila papira i novina kojoj nije misto na stolu.
Doduse nesmin puno kukat, jer ovaj put sam se zamalo (s naglaskom na zamalo) izvukla, bit ce malo kod mene,a malo kod sestre. Podilili smo ih ko djecu rastavljenih roditelja i meni su dopali vikendom. Za sada ne znam ko je bolje prosa, al' bojim se da cu ubrzo saznat. Ma nije da ja ne volim svoje roditelje, boze sacuvaj, ali je cinjenica da ih najvise volim kad nismo blizu, a idealno je kad nismo niti na istom kontinentu.
I nisam ja bescutna, nego sam djevica, a moja mama je skorpija koja zna slat poruke (ako je se ne zovne svakih par dana) tipa "mene niko ne zove". Kad joj kazem da je ne mogu zvat, ona mi mrtva hladna odgovori da je ona svoju zvala svaki dan...moj argument da su one dvi bile u istoj drzavi i vremenskoj zoni njoj nista ne znaci.
A izgleda da ni HTV nema pametnija posla nego izvjestavat o strasnim zimskim mecavama sa ove strane:
- Kazu da je kod vas strasna oluja?
- NY State mama, NY State...mi smo u NY gradu.
- aha...a koliko je to daleko od vas?
- Nije blizu...
Mojoj mami cinjenica da joj jedna cer zivi u New Yorku, a druga u New Jerseyu, i da je ta iz NJ bliza NYC nikako ne ide u glavu, a onda je jos i HTV zbunjuje sa zimskim mecavama, koje nisu ni blizu nas, a oni javljaju da su u NY.
Post je objavljen 15.12.2007. u 05:39 sati.