Marketing
kvragu.
ajme kako mi je više svega dosta. mislim, gledam blogove, nadam se nekom lijepom postu u kojem nisu sadržane sve već istrošene i izlizane teme. tražim nešto posebno i jedinstveno.. ali uvijek nailazim na isto, sve potrošeno, dosadno, ponavlja se.. kao da se svi životi vrte u krug i da svi imaju iste probleme. no tako nije i ne može bit, jer svi smo različiti. i sad ja opet govorim to "svi ljudi su različiti" a to je isto već rečeno 58397567829 puta. i onda si ti misle da su jaaako pamteni jer kao piše nešto jakooo mudro o životu i sreći, tuzi i slično a samo pgoledaju tuđi blog i naprave skoro pa potpuni kopi/pejst i to je to. i više ni ne moram to čitat već znam šta ću komentirat kao i na svakom tom istom proketom blogu iako želim reći da me to užasno nervira šta tako pišu a ne ono što im je zapravo na duši.. ako ju imaju.
i ovo sve što rekoh je kao da pričam o načinu življenja ljudi i čovjeku, o sebi. ne znam, postajem jako glupa, sad i ja svoje posteve koje napišem bojim se da će mi netko reć da sam to pokupila od nekoga. i onda bi neki rekli boli te briga za druge. i boli me za ono što će meni reć osim ako nije stvarno jako nisko, tada se ipak moram obranit jer u svakom od nas postoji neki refleksni obrambeni sustav koji jednostavno ne dopušta neke stvari, ali ne mogu sad samo stajat i gledat ljude kako vrijeđaju i ne poštuju druge, a ne znaju ama baš ništa o njima i njihovom životu. i onda i sama skužim ono šta mi je već mnogo ljudi reklo, da mi je previše stalo do drugih i da imam dobro srce. a sad ja opet ne znam da li je to vrlina ili mana. mislim u svaku ruku je po jedno. i opet staneš na raskrižje na kojem je svaki potez krivi. i tako mi se čini kao da nema riješenja ovoj zagonetki koja predstavlja život.
i prijateljstvo. sad mi dođe reć "jebeš to", al onda se sjetim stvarno pravih prijatelja koje volim i koji su uz mene uvijek i znam da postoji pravo prijateljstvo. ali bilo što drukčije ne postoji, jer ako ti nije pravi prijatelj sigurno te ogovara negdje iza leđe ili tebi sam to kaže nakon što se pravi prijateljem. mislim, možda i je to bio, navodno, ali shvatiš da nije na kraju.
jedino me sad jedna osoba spašava i znam da je uz mene uvijek koje zna sve moje misli i osjećaje, jedini s kojim sam uvijek popuno iskrena i jedini u kojeg imam stvarno jako jako puno povjerenja. ali znam da je i njemu sad jako teško i sad plačem zbog toga i jer su svi ljudi koji su mi sad najbliži u ku*cu zbog nečega a ja im ne mogu pomoć. a želim očajnički. sad mi se bar čini da ne mogu.. a onda se sjetim svih postova gdje sam pisala da je jedan jedini osmijeh dovoljan, pa sam ostala zbunjena. što vi mislite? .
i opet raskrižje života bez pravog smijera... sad pomislim da je život jedan jebeni krug u kojem se samo izmjenjuju tužna razdoblja, u kojemu ima samo pokvarenosti i zla, tek tu i tamo se nađe par osmijeha. ja sam mislila da sam jedan od tih malo rjeđih, ali sam sad shvatila da nisam. ja sam samo još jedno tužno lice u beskrajno dubokom moru suza.
ne da mi se pozdravljat, nisam dobre volje, vjerovatno ću bit sutra ili kad tad ali zasad ne. a ionako znate kog bi pozala kad bi nabrajala.
je**mu, sve i svašta mi se skupilo, sve me guši, oni me guše, pritisak je ooogroman, ja sam preslaba i gubim volju, ne ide dalje, i svaka mala sitnica još pogorša=(
volim te jako puno.
Post je objavljen 11.12.2007. u 21:55 sati.