Marketing
Naprosto nemam ideju što da pišem. A nekako mi je navika već godinu dana da dođem, istrkeljam nešto (pametno) na blogu, pročitam tuđe, ostavim komentare, pročitam svoj i onda krenem radit.
Sad bi pak trebala krenut radit jer nemam inspiracije za pisat a to mi se neda. Radit mislim.
Jutro je krenulo s deračinom. Možda zato nemam inspiracije?? Kad dernjavu , viku slušaš svakog dana ne moš ostat normalan.
Jučer bilo deračine i iz druge sobe. Pa uzelo nešto i bacilo u zid. I to jako. Stresli smo se od toga.
A sve se čuje. Pa došlo pa tu bilo nervozno. Pa sam rekla "širiš nervozu, molim te nemoj". Pa izašlo. Prije toga mi reklo agresivnim tonom "a što bi ti htjela da mirno sjedim?" ja sam rekla "da". Mislim, što je čudno u tome da tražim mir?
I tako, u takvoj radnoj atmosferi toneš i toneš. Nit ti se radit neda jer stalno očekuješ prekid. Nikad mira. Nit ti se piše blog jer nemaš što pametno reć. Sve pametno ostalo je izvan ovih prostora. Čim dođeš ovamo možeš zaboravit sve lijepo, dobro i pametno. To ostaje vani.
Ne znam, čini mi se da ću zaista morat poduzet korake. Mijenjat posao.
Jer ovdje postaje totalno nemoguće živjet. O radu neću ni pričat.
Posao mi takav da treba koncentracije. Nemoš programirat u buci, strci, vici i deračini. Svakodnevnoj.
Šit.
Što se to događa s rodom ljudskim?
Zašto stalno viču? Zašto se stalno deru? Zašto traže nemoguće? Zašto bacaju stvari u zid? Koliko daleko moraš otić da bi uzeo stvar i bacio ju u zid? Koliko tašt moraš biti da bi zanemario poštivanje tuđeg prostora? Zašto dolaze u moju sobu i tu šire nervozu? Zašto nemaju snage očistit pred svojim vratima? Zašto? Zašto? Zašto?
(ps. ovo nije pesimizam, ovo je rezignacija. Više ono "postalo mi je svejedno".)
Post je objavljen 11.12.2007. u 09:21 sati.