Hihi… evo mene napokon. Mao sam se ulijenila.ma iskreno da vam kažem došlo mi je da zatvorim blog. Ne pitajte zašto jer ni sama ne znam.
Ponekad imam osjećaj da gubim kontrolu nda cijelim svojim životom.zamislite osobu tj.curu koja ide u osmi razred i ima sve ovo:super dečka, koji joj je bezbroj puta dokazao koliko mu je stalo, odlične prijatelj, super obitelj-roditelji koji joj dopuštaju gotovo sve, može ostati vani dosta dugo, a kada zakasne neće joj reći ni a,dopuštaju joj sve, 100% joj vjeruju stoga to sve i ima, ocjene u školi su joj super koliko mogu biti. Sada kada sam to napisala pomislila sam što ja još želim , jer sam upravo opisala sebe. Možda sam zbog tog svega sretna, ali imam osjećaj kao da više baš nije isto. Toliko njih misli da sam hrabra, to ponekad jesam ali ne onako kako me oni smatraju. Bojim se svakog svog pokreta u životu. Možda to nije loše jer barem razmislim dvaput prije nego nešto učinim. Od straha pomislim da ću jednostavno sve krivo napraviti, što doista bude i tako. Bilo to u ljubavnom, obiteljskom životu ili u školi. Tješim se da je to samo neka faza i da će proći dok ne krenem u srednju. Jer mene je užasno strah te srednje iako je samo par koraka dalje od moje sadašnje škole. Bojim se iako ne znam čega, već sam svima to rekla ali kad me pitaju čega se imam bojati ne znam im odgovoriti na to pitanje,pa mi ni ne mogu pomoći. Možda novih ljudi (iako ih neće biti puno), nove sredine, straha da ne upadnem u loše društvo. Ne znam… samo znam da je u meni neki strah koji se ponekad samo malo prikrije a onda kada pomislim da je sve po starom on se opet pojavi. Znam i sama da se nemam čega bojati, okružena sam ljudima koje volim kao i oni mene, postoje pojedinci za koje baš i ne bih tako rekla ali oni mi sada ništa ne mogu. Šta god mi se dogodilo znam da imam veliku potporu u životu. Ponekad imam osjećaj kao da moj strah vlada nad svime. Tada samo želim biti sama, zatvoriti se u svoja četiri zida i plakati. Mnogo je dana u posljednje vrijeme toliku u mom životu, ne bi ništa postigla svojom povućenošću,pokušavam to sve sakriti,nekada mi uspije nekad i ne baš. Još kada izađem negdje u grad, i onda čujem tračeve o sebi a i svom društvu. Opet sam na glasu kao kurva. Samo ne znam zašto,šta mi ta riječ predstavlja,koju moju manu. Koliko sam sretna toliko se pojavi neka stvar koja me isto toliko uplaši, sruši mi samopouzdanje i samopoštovanje.
Eto mislim da sam došla do odgovora čega se bojim. Bojim se pojedinih ljudi,njihovog ponašanja, mog utjecaja na druge ljude. Suprotstavim se svakome kome to trebam, sprema sam na to, ali opet mislim da nikad ne postupam dobro. Kada šutim i kada sve to trpim onda se još više pojavi taj strah i postanem još gora osoba, a kad im se suprotstavim opet mislim da sam bila pregruba. Bojim se vlastitih postupaka da se ne bih poslije kajala zbog njih jer sam ih prije već dosta puno napravila. I da bojim se samoće, bojim se da ću ostati sama da ću svojim postupcima izgubiti pojedine ljude oko sebe iako mi se to do sada nije događalo izgubila sam samo osobe koji mi nisi bili ni približno pravim prijateljima.
Neka mi netko pomogne bilo kako. Pozz :`-(
Post je objavljen 10.12.2007. u 20:42 sati.