Bijah još nejačak, mlad,
kad me svrstaše u red kopača.
Mene, dječaka bosonoga,
poderanih hlača.
Zemlja je bila tvrda
poput brda,
motika teška,
a ruke slabe
da je čvrsto zgrabe.
Ispred mene kopač
u trku bježi.
Drugi me hvata,
na nogu staje,
viče, psuje:
"Požuri! Brže, brže!..."
Na njegove riječi
samo se srce trže,
a prsti žuljavi, drhtavi,
jedva još motiku drže.
Zaplakah od truda,
još više od stida.
Sruši se u usijek
moja krhka dob...
Zar tako rano, pomislih,
iskopah sebi - grob.
Post je objavljen 10.12.2007. u 14:58 sati.