Pregled posta

Sta to ima u ljudima tuzno
da ulaze u tudje zivote
tko to zivi u proslosti mojoj
a jos nije umro od sramote

Ej ljudi….
Kako ste vi meni?
Šta ima kod vas?
Evo ja se ustala na desnu nogu, naravno predobre sam volje…
Još me drži ono raspoloženje ludo…
Svatila san jednu stvar, a to je… to je da san uvik loše volje čim idem u školu i čim se sitim što me očekuje… ali čim zazvoni zvono kraj radnog dana, ja sam opet ona stara….
Ljubav? Hm… što je to… to je za mene strani pojam…
Dečka nigdi na vidiku… a mislim bolje mi je ovako za sada… je da bi bilo super provest s nekim blagdane, ali… za zasada iman tu svoje roditelje i prijatelje…
Je da su neki od njih u svome svitu, a mislim ko nije…
Uglavnom, kao šta sam rekla nema šanse da ja novu dočekam sa roditeljima, pa nisan toliko skrenula…
Škola? A to je živi pakao… je da je lagano, ali… u razredu je takav kaos… možda s vremenom se to promjeni, ali za sada te promjene nigdje nema na vidiku…
Ako me nešto živcira, to je onda kada drugi zabadaju svoje nosove u moj život…
Zašto sada ovo?
Pa zato jer… možda se vraćam sada na staru temu, a možda i ne…
Uglavnom…
Neke osobe koje me inače i ne poznaju baš najbolje, idu nešto srat šta nije ni blizu istini…
Malo ljudi zna što se sa mnom događa, malo njih zna kako se ja osjećam u potpunosti, malo njih zna moje tajne najskrivenije, hehe…
Ali… neke se face idu praviti facama i počnu serkati malo… šta malo, malo previše…
Ali rekla sam si da me uopće više ne zanima šta ću drugi srat… mislim, znam šta je istina, šta ne…
Ali najluđe mi je kad počmu ka ona se zanima za ovoga, pa za onoga…
Misec dana sam u jednoga, pa sljedeći mjesec u drugoga… i tako je to iz mjeseca u mjesec… a istina je…
Istina je da se ja trenutačno ne zaniman za nikoga… a to traje već pola godine…
Nisan zaljubljena…. A to šta ću oni govorit, kao šta san već rekla ne briga me….
Ponekad me je strah nekih stvari, kao šta je npr. oću li uspiti u životu?..
Ali taj strah se samo ponekad javlja, ne stalno… mislim, kad pogledam to nije ništa strašno, to svakoga s vremenom na vrijeme muči…
Opet se sjetim riječi prijatelja… da ću s vremenom naučiti…
Mislim tu smo da učimo iz dana u dan…
Ja sa svojih 15 godina mogu reći da sam dosta toga naučila i da san ponosna na sebe…
Zahvalna sam roditeljima šta su me odgojili kako triba… da, ima i onih roditelja koji isto idu svoju dicu odgajat, ali ne uspiju… jer sve ne ovisi o roditeljima… ako je dite ludo sto na sto, e tu je problem već….
Svakim danom sve više učim…. Kao i svi mi… tu smo da učimo…
Mi se svi znamo zamarati svojim nekim mušicama, ali kada se sjetimo onih šta su sami, šta su bez domova, siromašni, ljudi koji gladuju….
A mi koji imamo obitelj, krov na glavom, imamo za kruh….
Ustvari mi i nemamo baš velike probleme kao što mislimo….
A ti već drugi ljudi imaju probleme i te kakve…
Neki ljudi šta imaju sve u životu, lako odustaju, a oni šta nemaju… boru se i ne odustaju…
Ja sam zadovoljna sa svojim životom, jer iman sve… a najvažnije mi je da iman ljude koji me volu….. lip je osjećaj doći doma, je znaš da te neko čeka….
Eto ljudi…
Ja san se danas raspričala, ali imala sam potrebe sve ovo reć…
još nešto, ovi anonimci....
volila bi znat tko su, pa neka mi se prestavu, posebno jedna osoba.. znat će ona na koga se to odnosi....
S velikim osmjehom se sada opraštam od vas, šaljem vam veliki pozdrav… budi te sretni….jer nije sve u životu crnu… smijte se puno, jer kao šta je reka umišljeni imat će te lipše oči…. Odakle mu to, ne znam…
Pjevajte puno…jer ko pjeva zlo ne misli, reka bi antonio, hehe…
Do skorog posta……



Post je objavljen 09.12.2007. u 11:59 sati.