...dakle, 05.09.2005. u 20:54:05 sam objavio svoj prvi post u hrabro zakoračio u blogosferu. To je ovak zgledalo:
Zakonska inicijativa
Rush hour, ponedjeljak ujutro! Pa to više nije za zdurat! Pridružujem se Minji sa 101 da se uvede zabrana za penzionere da izlaze iz kuće prije 10! Kaj penzioneri sa pepeljarama na nosu i nosom na šoferšajbi imaju radit ujuto na cesti. Kaj imaju radit prije 10 u tramvajima i autobusima. Nakon što su na vlast dopeljali ove zbrdazdola koji su im sve zeli nije im bilo dosta pa su ih dopeljali još jedamput! Sada im je očito namjera napraviti totalni kaos u prometu i javnom prevozu kad mi, pošteni radni ljudi i ini, krećemo u borbu za golu egzistenciju. Nedaj ti bog da se razboliš. Nema šanse da od njih dojdeš do doktora jer su cijeli dan u čekaonama i lamentiraju glupasti. Ipak za to mi je frend doktor rekel varijantu! Dojdi kad je sunce i dobro vrijeme, svi su na gruntu i pljeve ili nekaj zalevaju i niko nije betežan no čim padne kiša svi navodno rikavaju i imaju sve boleštine koje se u žutoj kvazimedicinskoj štampi mogu pročitati...
Nakon dvadeset i nešto komentara bio sam jako zadovoljan, svidjelo mi se i tak je sve počelo...
Tijekom vremena, moje virtualno društvo je poprilično naraslo. Šarolika, vrckasta škvadra, nikice i nikovi postali su dio moje svakodnevnice, moj kafić " u zdravlje" u kojem svi znaju moj nik...:)
Tehnologija mi nije predstavljala nikakav problem, računala su mi profesija još od davne 1983. i sa pravilima i rizicima "on line" komunikacije sam i više nego dobro upoznat. Za Vas koji niste upućeni, internet je postojao i prije interneta, zvao se BBS ( Bulletin board system ). Drugo pravilo, važno za ophođenje sa drugim ljudima, u "on line" komunikaciji, postavio sam si sam. Jednostavno, ne dozvoljavam si napisati ništa što ne bih nekom rekao "u facu" i to smatram temeljnim pravilom pristojnosti ophođenja na netu. U principu, nisam imao negativnih iskustava, "prostake" sam jednostavno ignorirao, njihov izričaj govori prvenstveno o njima samima, pa ne vidim ništa loše u tome da javno očituju svoju nekulturu i pomanjkanje elementarnog odgoja. Svatko jednom dobije ono što zaslužuje, nikad ne znaš koga ćeš sutra upoznati u živo a posramiti se svojih djela je vrlo neugodan osjećaj.
Za nabrojiti komentare koje sam izbrisao, dovoljni su prsti jedne ruke. Takvi su uglavnom bili neprimjereni prema mojim gostima na postu, pa zbilja nemreš dozvolit da ti netko vrijeđa goste...
S vremenom, neki ljudi ti postanu jako dragi, dobro se s njima "kužiš" u komunikaciji i hoćeš nećeš, dobiješ želju da ih upoznaš "u živo". To je neminovnost, dogodilo se to i meni a moja iskustva su u tome izuzetno pozitivna. Ispalo je da sam sasvim dobro procijenio ljude, da su stvarno kvalitetne osobe, svaka na svoj način i da mi je život obogaćen novim ugodnim poznanstvima. Veselim se svakom susretu s njima, sa nekima sam u redovitom, svakodnevnom telefonskom kontaktu a šlag na tortu je društvo s kojim se sastajem jednom mjesečno ili dvomjesečno u "kultnoj brvnari podno Plešivice". Uživam u opuštenoj verbalnoj komunikaciji, dobrom, probranom piću i pomalo egzotičnim ili zaboravljenim jelima, koje si pažljivo organiziramo za svaki susret. Čovjek se treba znat opustiti, ostaviti bremenitu svakodnevnicu ispred ograde i "uživati u trenutku". Tko kaže da je život loš!...:)))))))))
Post je objavljen 06.12.2007. u 22:30 sati.