Osamljenost me tjera da ti pišem.
Još jedno pismo u bezbroj njih,
još jedna duga noć u mnoštvu drugih.
Stalno se pitam dali je trebalo pokušati
još jednom zajedno ostvariti naše tajne
snove,ideale;dali je trebalo nastaviti
tamo gdje smo stali,dali je trebalo da
još jednom jedno drugome pružimo
ljubav kao što sada pružamo bol?!
A možda bi smogli snage da prevarimo
sudbinu!
I mali smo ljubav od svega jaču
samo ne od rastanka.
Znam da više ništa nemože vratiti
titraj naše sreće da se snaga
ljubavi gubi u ponoru bola!
Ostavljena i slomljena nemogu
sanjati kao prije ni kao s tobom,
jer samo naši snovi davali su mi
snage da istrajem i onda kad
mi je najteže bilo!
Sada znam;istina je da snovi
nikada ne postaju stvarnost!
Samo znaj još uvijek si u mojim
molitvama.
Molim za tvoju sreću i sreću
neke druge žene koja
će imati ono što je nekad bilo
više no dio mene!
Post je objavljen 06.12.2007. u 12:23 sati.