neznam od čega da počnem...
evo.. u ponedjeljak me je pitala hrvatski i dobila sam -5, kasnije mi je Matija nekaj govoril i krepavali smo od smijeha. Oponašal je neku curicu.... u utorak sam se šišala, Lidija je bila s menom, pa čak me je dobro ošišal, to je po mojemu najbolji frizer u Pregradi... Danas bi me trebal pitati Fiziku, taj predmet mrzim, brojevi mi ideju na živce....
I jučer me je vjeroučiteljica (Mudrovčička, Trofazna...) pitala ak oću ići s njom i još jednom djecom u sirotište, tam bi se poigrali s djecom, u tom su sirotištu samo djeca do 6. godine. Pa idem, baš mi htijela vidjeti, još nikad nisam tam bila i to me nateralo na razmišljanje kak mi djeca koja imamo obitelj i roditelje smo zapravo razmažena, oni nemaju kaj oćeju, a mi čim nekaj kaj je u modi ne dobimo zatvorimo se u sobu i ne razgovaramo s roditeljima. Često se s njima svađamo, a da nismo svjesni kak možemo zapravo biti sretni kaj ih imamo, i kaj nas voliju...
Post je objavljen 05.12.2007. u 10:34 sati.