Bojala sam se. Tako sam se bojala sinoć. Šta ako se ne vrati. Šta ako nije obični virus. Še bi je bez veze zadržali u bolnici. Šta ako ostanem bez svoje mame. Zagrlila sam ga i ponavljala mu ta pitanja. I tresla se. poljubio me u sljepočnicu i rekao "Ma daj ne budi blesava. Mama će biti dobro. Vidjet ćeš." Grlio me dugo. U mislima. U stvarnosti je bio daleko. Nisam ga mogla zagliti. Bila sam sama. I ne znam da sam ikad osjetila toliku prazninu kako kad je tata došao u stan i rekao da je mama u bolnici.
Zovnula sam ga. Trebalo mi je da čujemo tako dragi glas. Bolje nego zovnuti njega, bilo bi zovnuti mamu ali nisam ju htijela rasplakati. Nisam joj htijela.. Htijela sam ju poštedjeti svojih sumnji. Njoj sad treba nada. Vjera.Ttreba joj čvrsta obitelj. Zato sam zovnula njega. On je moja tajna obitelj. U srcu ga osjećam kako obitelj. Slušao je sve što sam pričala. Tješio me. Rekao da sam budalasta. Dugo je pričao sa mnom. Osjećala sam se puno bolje. Jedva sam čekala jutro da ju vidim. Da se uvjerim da je dobro.
Moja mama je najjača osoba koju ja znam. Nikad nije bila bolesna. Jednostavno nije imala vremena za to. Uvijek je gurala sve probleme od sebe. I stalno se smijala. Često mi govori da sam ja ista ona. Za sve dobra osim za sebe. Moja mama. Ta žena, ta neustrašljiva žena je počela slabiti.Ttek sam sinoć shvatila da moja mama nije više tako mlada. Tako poletna. Iako i dalje prati modu moja mama je ušla u šesto desetljeće. Iako i dalje radi 12 sati dnevno moja mama stari. Lagano postaje nemoćna. A ja ne mogu ništa. Mogu samo biti tu kraj nje i moliti se da će sve biti dobro. Da opet pobjediti kao i sve do sada. Moja mama.
Sjedile smo u dnevnom boravku prije par dana i gledale televiziju. Pitala me gdje je on. Odgovorila sam joj. Pogledala me i pitala
"Jako ga voliš?" nasmijala sam se i potvrdila.
"Znam" rekla je
"Vidi se to. Dobar je on. Čini mi se da i on tebe jako voli" opet sam se morala nasmijati
"Čini se" rekla sam.
Post je objavljen 23.04.2008. u 00:19 sati.