Nekako se ovih dana oko mene priča samo o dečkima i ljubavi. Pa potaknuta time odlučila sam se malo pozabaviti svim svojim promašajima u ljubavi. Sa frendicom sam se baš prisječala nekih stvari i uhvatila me nostalgija za svm mojim velikim zabludama... Tko zna, ako to sve sročim na ovaj moj virtualni papir, možda naiđem na neki pametni zaključak koji mi je do sada promaknuo.
Prvo ću spomenuti NJEGA. Htjela ja to ili ne, od kad znam za sebe, on je uvelike utjecao na većinu mojih odluka, zapravo i nije toliko direktno utjecao, nego je moje srce rijetko primalo ikoga osim njega.
Dakle, moj prvi dečko. Ne mogu reći da sam bla zaljubljena u njega, nego mi je bio drag, i nekoć davno mi se sviđao, pa sam odlučila biti s njim. Nije mi bio prva ljubav, ali uvijek ostaje prvi poljubac... No, već od prvog dana me previše pipao za moj tadašnji petnaestogodišnji ukus, jer je bio stariji i hormoni su mu divljali, a što ja baš nisam dopuštala. U to doba mi sex nije bio ni na kraju pameti. Nije potrajalo. Prerazličita razina hormona. Tko bi rekao........ Tako je bio slatkorječiv, drag... sve dok nismo završili zajedno. Tada sam, nažalost, još bila premlada, preneiskusna i prenaivna da bi shvatila da je to skoro uvijek tako sa muškim rodom... Kada nešto dobiju, prestanu se truditi. Ni dan danas me još nijedan «dečkić» nije uvjerio u suprotno.
Zaključak: pažljivo birajte prve ljubavi, nikad ne znate koliko vam može biti krivo ako izaberete krivog. Jer to je stvar koju pamtite cijeli život.
Bio je jedan dečko u srednjoj... Iz nekog neobjašnjivog razloga, podjećao me na NJEGA. Jako sam mu se sviđala, ali kad smo se našli nasamo, da ja nisam ništa poduzela, izgleda da bi se samo gledali u tišini dva sata, jer, osim što nije imao hrabrosti da me prvi poljubi (što i nije bio baš kraj svijeta prvi put, ali zar i idući put?!), nije imao što za reći. Ili se nije usudio. Tako smo, na jednom od naših spojeva, vrijeme proveli u potpunoj tišini, buljeći u pod i broječi paučinu na stropu. U bircu punom ljudi gdje su svi lijepo pričali i zabavljali se... I dok je to za mene bio promašaj stoljeća, on mi je povjerio da se odlično proveo. Ma krasno. Paučina kao odlična zabava. Baš krasno. Ni to nije potrajalo.
Zaključak: prije spoja obavezno provjeri zna li odabranik ćemu služi jezik (ak za niš drugo, bar za pričanje)
Jedan moj frend... Često smo se družili i bili smo si dosta dobri. A onda je jedna moja frendica dala sve od sebe da me preobrazi u curu koju onda nisam doživljavala... uske hlače, šminka, sve meni dotada nepoznate stvari... kad pogledaš, ništa posebno. Ali za mene je to bila velika preobrazba u normalnu curu. I srele smo frenda... jako mu se svidio moj novi look. Više nego sam ja to shvatila. I odmah se bacio u akciju. Nisam ga shvatila pretjerano ozbiljno, jer mi nikako nije bilo jasno da me frend koji me dotad nije ni pogledao, odjednom gleda kao curui baca se na mene. U jednom od njegovih dodijavanja sam se poprilično izderala u njega (u uvjerenju da me tlači samo fore radi) i rekla mu da me pusti na miru. Želja mi se poprilično ostvarila. Prestao je izlazit s nama i nismo pričali idučih godinu dana.
Zaključak: budi nježna prema frendovima, nikad ne znaš kada misle ozbiljno
Jednom me moj najbolji frend upoznao sa svojim najboljim frendom.... Malo smo si popili i došli do zaključka da se njegov frend meni vrlo dopada, a i ja njemu... Uh, koje sreće. Ja se već ponadala da sam napokon našla dragog, slatkog i pametnog dečka. Savršenog. Palo je i par pusa... Nastavili smo se družiti, izlaziti skupa, visit kod njega doma... Kad god bi mu se fizički približila, on se udaljio od mene. Nekako mi je bilo onda jasno da je on zapravo sramežljiv. I to podosta. Što smo se više družili, to mi je bilo teže učiniti prvi korak. Na kraju ni nisam. Postali smo frendovi i to mi je bilo previše za riskirati. On je na kraju završio sa nekom curom koju je godinama odbijao, a ja potražila utjehu u nekom novom dečku. Tada se i naše prijateljstvo raspalo. Uopće se ne čujemo niti vidimo, iako smo sada oboje slobodni. I danas mi je jako krivo zbog toga... fale mi naša druženja, onako bliska i puna isčekivanja. A i spoznaja da sam propustila jednog odličnog dečka, i to samo zbog straha od njegove reakcije.
Zaključak: ako se približite nekom dečku tako da ste udaljeni pet centimetara od njega, a on se odmakne dva metra od vas, bježite. Sramežljivost je jedna od mana preko koje je najteže preči, osim ako niste našli svoje živce na cesti.
Moj zadnji dečko. Bili smo skupa dvaput (sa velikom vremenskom rupom između). Prvi put sam bila ludo zaljubljena u njega. Kad smo prekinuli, bila sam sva u bedu i bila uvjerena da nikad više u životu neću imati dečka, jer su rastanci preteški. Jednostavno mu je prestalo biti stalo, a meni je tek počelo biti stalo... Preloša kombinacija. I od jedne solidne veze u kojoj sam bila sretna to se pretvorilo u vezu punu svađa i nejavljanja. No kad si zaljubljen tako ti je teško priznati da je došao kraj.
Sva sreča pa me relativno brzo prošlo. Došao je i dan da smo se opet spetljali. Uporno sam odbijala vezu, dok je on uporno tvrdio da se silno promijenio, i stvarno se pretrgavao da me vrati. Jednog dana sam popustila. I naravno, nije potrajalo. Čim mi je veza postala dopadljiva, on se prestao truditi, i s vremenom me zaboravio. No taj put ja nisam uložila osjećaje u tu vezu. Jednostavno mu nisam mogla vjerovati. Očito moje slutnje nisu bile bez pokrića. Nije potrajalo.
Zaključak: ne biti sa istim dečkom dvaput. Uhvati te neki neobjašnjivi deja vu kad se nalazite po drugi put kako bi jedno drugome vratili stvari.
No vratimo se sada na NJEGA. Upoznala sam ga jednostavno prerano. Kad sam bila nezrela klinka. I polako sam odrastala i upoznavala stalno nove i stalno drukčije pripadnike muškoga roda. Često se zaljubljivala i čak zaboravila na NJEGA... A onda se iznenada pojavio.... Sreli smo se vani... I završili jedno kraj drugog... I od svega na što bi pristala, od svega što bi učinila da budem s njim, od svih načina na koje me mogao zbarit, on je izabrao onaj bahati macho lažljivi upad koji se meni nije svidio. Nisam nikad htjela biti nečija trebica za jednu noć. A pogotovo ne njegova. I tako se nije ništa dogodilo... Osim toga što mi je ponovo zavrtio mozgom... Stajala sam usred birca i gledala za njim, kako se probija kroz gužvu i odlazi doma. Sam. Bez mene. Ostao mi je onaj gorki okus u ustima jer sam ga pustila da ode. Samo tako. Kao u nekom sladunjavom filmu. I još ne mogu zaboraviti niti taj gorki okus, a ni činjenicu da sam mogla završiti u njegovom zagrljaju...
Zaključak: prva ljubav je samo jedna. I teško ju je zaboraviti. Ali nemojte nikad izdati i mijenjati sebe da bi ju dobili.
Mogla bi nabrajati još dva dana sve dečke koji su nešto krivo napravili... ali ovo su oni koji su me se snažnije dojmili, ili mi nešto značili. Naravno, bilo je tu svega... slatkih i dragih stvari koje će mi ostati u pamčenju.... No nekako nisam raspoložena za takve melankolične stvari, jer samo bi me podsjetile na to da sam sama i bez onog pravog... bez nade da takav postoji....
Neću se ponovo osvrtati na svoje zaključke. Sve sam već rekla, a nadam se da sam nešto i naučila. Ako ništa drugo, onda to da ne ponavljam iste greške dvaput. Plus ona klasična da nitko nje savršen, no to mi i nije bila neka novost.
Pusa
Post je objavljen 30.11.2007. u 19:37 sati.