Ne znam ni šta bi pisao. Nabacuje mi se udata žena. Hoće da spava sa mnom, da ostavi muža. Meni to ne treba. A ona sa kojom sam... boli je zub... Sanja ružno, boji se za sve i svašta a kad se ja povučem, onda se trudi... Ne znam... Najpametnije mi je da se latim one knjige, i ne mislim previše s kim sam i sta ću... A sad će i ti praznici... a meni se mrak spušta na oči... to nikad ne izađe na dobro...
Inače, preselili smo se (firma) u novu zgradu, dobili novu seficu (mnogo slatku)... bolji uslovi za rad...
Nešto sam razmišljao.. i razmišljao... Zašto sam postao ovakav.. da lutam svim mogućim i nemogućim prostranstvima, da me niko ne može smiriti koliko god se trudio.. Ko je najviše odgovoran za mene ovakvog? I došao do čudnog zaključka.. do prve.. one kojoj sam dao najviše i koju sam voleo kao dete..