Marketing
... time to say goodbye...
Ne, neću prestati pisati.
Dva i pol mjeseca nakon primljene obavijesti da je naš stan u kojem sam (ja osobno) boravila nešto više od godinu dana prodan, jučer sam se iselila. Doma. Tražit ću novi stan idući semestar, dotad ću putovati.
Uglavnom - plakala sam. Rasplakala sam se ujutro pod tušom, kad sam shvatila da je to moje zadnje tuširanje u tom stanu. Pa sam onda legla u krevet i plakala jer je to bilo zadnje da ležim u tom krevetu.
I tek zadnji dan ja shvatim da na drugom katu žive dva zgodna dečka, jedan Dalmatinac, uh... Prvi put ja komuniciram s njim i upoznamo se na dan kad ja odlazim. 
Poslije podne sam otišla pozdraviti tetu Šteficu. Susjedu u stanu iznad. To je bakica od nešto više od osamdeset godina, koja mi je prirasla srcu jednako kao što smo i mi njoj. Kupila sam joj cvijet da ima bar neku uspomenu na mene. Izgrlila me, izljubila, poželjela sreću, rekla da će moliti za mene... Vratila sam se natrg u stan i onda - gotovo. Suze se pokrenule takvom brzinom da ih nisam stigla brisati. Ovo je treći stan u kojem sam bila, znači da sam se već dva put iseljavala, ali ovaj put mi je bilo posebno teško. Ne znam točno zašto, jer su se u prethodnom stanu dogodile neke meni bitnije stvari. Ali bilo mi je užasno skidati slike s ormara, moj poster Alberta Einsteina, tjeralicu iz Gardalanda, rozne post-it papiriće s takvim glupostima da ih jedino cima i ja razumijemo... I onda me još na kraju nazvala teta Štefica. I rekla mi da ja znam da je ona uvijek doma, da dođem k njoj kad god budem u Zagrebu, da mogu doći kao k svojoj mami, da ću ja uvijek biti njezina... I onda ti ne plači.
To možda je običan stan, ali između tih zidova su se događala čuda... Stvarala nova prijateljstva, rađale ljubavi, smijalo se, plakalo, feštalo... Mogu se samo nadati da ću naći novi, jednako dobar stan i novu cimericu koja će bit spremna na sve kao i prethodna... A neće biti lako.
Post je objavljen 29.11.2007. u 13:39 sati.