U Beogradu je 1942.godine Specijalna policija uhapsila doktora Levija sa zenom.Mucili su ih do smrti,prisiljavajuci ih da kleknu,ljube zemlju i mole je da im oprosti sto su je gazili.Nacisti su mucili Jevreje da bi ih naterali da kazu da su"prljavi Jevreji".Sovjetska policija je mucila komuniste,boljsevicke vodje i lojalne aktiviste,po Staljinovom nalogu,
da bi ih naterala da priznaju zlocine koje ovi ne samo da nisu pocinili nego su policajci tu cinjenicu ponekad bolje znali i od samih zrtava.Pa i francuski oficiri su mucili Alzirce da bi ih prisilili da uzvikuju VIVE LA FRANCE!(Tako iznosi Pjer Vidal-Nake.)Na Golom otoku su logorasi muceni da bi,izmedju ostalog,na sav glas psovali majku Staljinu.Objasnjenja da su ljudi muceni da bi otkrili neku ilegalnu mrezu,neprijateljsku zaveru,da bi"rascistili istragu"
ili slicno tada su bezvredna koliko god bila mozda tacna u vise nego retkim primerima.Nije zelja krvnika bila da,zahvaljujuci"priznanju"zrtve,izvuce"obavestenja"navodno neophodna za istragu,nego da ga muceno bice prizna kao svog gospodara,kao punomocenika Ideje o coveku,ili vlasnika same covecnosti,to ce reci vlasnika jezika kao takvog.Osim toga,mucenje nije imalo drugi istinski cilj.Poniziti pre smrti,naterati coveka da se odrekne sebe u jeziku u kome se dotle ostvarivao,izmamiti mu,iznuditi i jednostavno konfiskovati mu govor kao poslednje i neotudjivo egzistencijalno utociste,mesto ljudske sustine.No,zakljucci bihejvioristickih psihologa,preuzeti u sluzbu ovladavanja covekom,njegovog marionetizovanja,mucenja ljudi,zasnovani su upravo na uzasnoj gresci,na gresci da smo"zivotinje"i da niceg u nama posebno ljudskog nema.Pri tome,ipak,u muciteljskim praksama,oni samo dobijaju na delotvornosti.Kad se,naime,mucitelji rukovode tim zakljuccima donesenim na osnovu ispitivanja zivotinja koje osecaju tek bezimenu stravu,nagon za bekstvom koje je pak onemoguceno,ne unose ili oni tada,
zapravo,u mucenog tu istu bezimenu stravu i nagon za bekstvom koji je onemogucen!?Inace,"hamletovski":lakse podnosimo boli koje poznajemo,plasimo se onih koje ne znamo.
U poslednjem romanu Vasilija Grosmana,SVE TECE(svojevremeno prevedenom,objavljenom u Beogradu i odmah zabranjenom zbog,socijalistickim zakonom zasticene Lenjinove bastine),bivsi logoras Ivan Grigorjevic ovako razmislja:"Postoji jedna jedina kazna za dzelata!On svoju zrtvu ne posmatra kao da je ona ljudsko bice i,otuda,prestaje i sam da bude ljudsko bice,ubija coveka u sebi,sopstveni je dzelat.Sto se tice njegove zrtve,cak i ako je ubije,ona zauvek ostaje ljudsko bice."Zbog pojednostavljivanja odnosa,razmisljanje zvuci,koliko god bilo blizu zeljene istine,odvec optimisticki.Time sto prisiljava zrtvu da GOVORI,mucitelj je ipak prihvata,u nekoj poslednjoj meri,kao ljudsko bice.Ali,tek time sto se rastakanjem tela od nje trazi da govori,i primorava da govori samo ono sto mucitelj od nje ocekuje,time sto se,tako,konfiskuje njen govor,oduzima joj se ljudska sustina.
Da,veza izmedju mucitelja i mucenog,razmatrana toliko u dijalektici gospodara i roba,javlja se najizostrenije s obzirom na jezik.Jezik je,konacno,istinski plen do kojeg je,kad je sve unistio,krvniku stalo:iscupati jezik-u verbalnom i fizickom smislu,u egzistencijalnom smislu...
Mocnik je gospodar moguceg,ali ne i odnosa koji se ne meri s moci,odnosa sa onim DRUGIM,u nama,u kome nema moci,cudesnog odnosa,dakle,u kome nista nije po logici ODNOSA.To je odnos bez odnosa u kome se drugi otkriva kao DRUGO,njegov slucaj iskrsava upravo,zakljucuje Moris Blanso,u opitu GRANICNO ISKUSTVO,u odnosu krvnika i zrtve:prvome je potonji potreban ne samo radi toga da bi ga mucio,nego ga muci zato sto mu je potreban radi odnosa u kome nema moci."Islednik"kome smo predani hoce snagom da zadobije komad jezika time sto ce svaku rec spustiti na ravan snage.Hoce svojom moci da zaposedne odnos u kome nema moci,da uspostavi odnos bez odnosa,zauzme mesto koje DRUGO zauzima u nama.Naterati drugog da govori i kroz njegov govor,mucenjem,zagospodariti onim sto izmice izrazavanju svedenom na jezik moci htelo bi-time se zeli zadobiti potpuna,bez unutrasnjeg beskrajnog rastojanja,vlast nad drugim.Odbiti tada da se govori kako mucitelj hoce,ne govoriti ulazeci u igru nasilja,znacilo bi,istovremeno,sacuvati istinsku rec koja se stapa s nemom
prisutnoscu DRUGOG u nama.Cak i govoriti,ali cutati tu rec koju ni sami ne znamo,rec-cutanje izmedju ostalih,izgubljenih reci.
Pomamnim mucenjem nam moze biti oduzeta svaka mogucnost da jesmo u prvom licu.Moze biti razorena nasa"individualna suverenost";napusticemo sebe,izdacemo sebe,ali ostace neka anonimna prisutnost koja je,i bez dostojanstva,nepristupacna mucitelju.Mozda je na tu prisutnost mislio Grosman,jer nju nikakva moc ne moze da dosegne,ma i najstravnija moc.Ona je,usred moci,valjda jedina nemogucnost koja opstoji kao poslednji i neunistivi dah osecanja da smo ljudi,osecanja sopstvene neunistivosti.
Covek je neunistiv?U GRANICNOM ISKUSTVU ce to ovako biti kazano:da,neunistiv...unistavanje coveka nije ograniceno.
Ali,u isti mah,zbog te nemogucnosti koja opovrgava unistivost i beskonacno produzava unistavanje,mi bivamo zrtve,a ne prihvatajuci je-blizu smo mogucnosti da se mucitelj ne razlikuje mnogo od svakog od nas.
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
Post je objavljen 29.11.2007. u 12:04 sati.