...Kojim god putem islo,mucenje je,u poslednjoj tacki,razaranje tela.Njegov udes nije drugojaciji ni kad se muci naoko mimo telesnosti,kao sto je slucaj mucenja Palestinca s necistom crkotinom.No,da li se tada tortura moze uzeti kao svojevrsno,brutalno"pisanje"po telu,kad telo prestaje da bude ono koje pise i postaje puka predmetnost za"pisanje"?
Poznato je da se u slucaju samomucenja moze govoriti o figuri pisanja.Mucenje drugog,medjutim,obavezuje da se,s potvrdnim odgovorom,nagovesti pravi registar takvog"pisanja".Na njega nam moze ukazati Kafkina prica U KAZNJENICKOJ KOLONIJI.U njoj je evocirano kako je najteza kazna,egzekucija,pisanjem po telu pretvorena u mucenje.Telo i pisanje su tu na suprotnim stranama.U prici se odvija sukob izmedju starog i novog,starog i novog zakona,sukob koji je,zahvaljujuci analoskom mehanizmu,gotovo podudaran sa odnosom izmedju Starog i Novog zaveta.U prvom je Bog,Jehova,onaj koji pise,i vecina starozavetnih knjiga puna je muka i kazni,sudi se i strasnim potezima"pise"po telima ljudi i naroda.A jevandjeosko pisanje i sudjenje?Pise li Hristos?Ne pise;govori u parabolama,
usmeno pripoveda,sto je samo dah koji obvija i prozima tela,gotovo ih ne dodirujuci.Ali,u jedan mah,Isus ipak pise.
Pise po zemlji,ali je ostalo nepoznato sta je pisao.Pise prstom po prasini,dok sud koji hoce da osudi neku zenu preljubnicu ceka da cuje sta ce Isus reci.Isus pise,i tada ce, pisuci,prosaputati.Onaj ko nikada nije gresio,neka se prvi baci kamenom,kaze Isus.I nastavlja da pise po prasini dok oko njega,posle recenog,sumi tisina.Tela prisutnih se povlace,kriju,razilaze.Ostaju samo njih dvoje:zena nevernica i Isus.Tada on brise ono sto je pisao,i kaze joj neka ode,da ni on ne moze da joj sudi.Citanje onoga sto je napisano biva nemogucno,onoga sto je napisano dok se cekalo da zeni zbog preljube bude presudjeno,da bude stavljena na kamene muke pod kojima bi skoncala,citanje biva nemogucno kad se konacno ispostavilo da niko nije bez greha,da niciji greh nije nistavan pred grehom zenine preljube.Telo je vec greh,i Isusovo pisanje je prekinuto u sebi,izbrisano kao sto je pisano,i ni njemu,kao ni telu,ne moze se suditi:ni ono nije apsolutno.U KAZNJENICKOJ KOLONIJI sudi se upravo po suprotnom zakonu:pisanjem se ne oslobadja,pisanjem se kaznjava,telo se podmece pod drljacu koja na njemu upisuje poslednju izreku:istovremeno greh i kaznu.Stavljanje na muke je takvo pisanje po telu:njegovo zadovoljstvo ponistava se njegovim mukama.Tom ponistavanju streme krvnici,oni koji pisu po tudjem telu,verujuci da je njihovo"pisanje"apsolutno.Isusovo pisanje se zaboravlja,a mucenje-ne.Tela se,u jednom slucaju,uklanjaju suocena sa sopstvenim grehom,a u drugom slucaju:
niko se ne povlaci.Bacamo kamenje,mucimo,izazivamo bol,razaramo tudje telo.
Uzivanje krvnika dok muci deo je opsteg uzivanja kojeg nam pribavlja drzavni mehanizam,masina vlasti.To ona uziva u mukama podanika;oni su rodjeni radi njenog zadovoljstva;oni su je stvorili kao asketsku,sputavajucu masinu da bi u reci njenog zadovoljavanja na sopstvenoj kozi naucili presudu koja im je izrecena,naucili da je masina vlasti zasnovana na njihovom lisavanju,njihovom mucenju.Kao da za to nema boljeg svedocanstva,niti potpunijeg podudaranja simbola i simptoma na telu drustva i pojedinca,od mucenja politickih zatvorenika cije telo biva precica u konfiskovanju njihovog govora.
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
Post je objavljen 28.11.2007. u 10:12 sati.