Pregled posta

DJ je danas pisao o tome kako je krenuo pisat blog.
Pa me sjetio da sam i ja prije godinu dana krenula pisat.
Moji su razlozi bili duboko i veliko razočaranje, pa sam pokušala kockice posložit u svojoj glavi. Pišući, mislila sam shvatit ću i bit će mi lakše.
Ja sam tip koji analizira i koji voli znat gdje je i što je. Isto volim bit korak unaprijed ako je ikako moguće. Obično nije. Volim moć procijenit situaciju u kojoj jesam , onda mi je puno lakše nosit se s njom. Zato obično uzmem papir i olovku, napišem sve na papir, pa kad vidiš crno na bijelom nekako ti se u glavi poslože kockice.
Zato sam krenula pisat. Za sebe. No se sve pretvorilo u nešto drugo.
U početku nitko nije čitao, što mi je odgovaralo. Poslije krenulo s komentarima pa sam morala počet "pazit" što pišem, jer komentari hoćeš nećeš djeluju subjektivno, pogotovo ako si u stanju da sebi pokušavaš objasnit nešto.Tada ti komentari „smetaju“ jer te vode na neki drugi put.

U svakom slučaju tu sam di jesam.

Razočaranje koje me je drmnulo i jako vratilo unatrag bilo je što smo pokušali napravit nešto sami. Htjela sam u nekoj daljnoj budućnosti ne bit ovisna o ovom poslu, krenut sa nečim svojim. I jednog dana, ako bi bilo moguće ostavit posao. To na dugi rok bilo nešto u mojoj glavi. Možda bih i ostala u firmi ali ne bih bila ovisna o plaći koju ovdje dobivam. Ne bih morala slušat i gledat ljude koje baš ne cijenim i ne poštujem. Ne bih morala slušat jutarnju dernjavu i vikanje. Histeriju. Bila bih slobodna!

Te krenusmo radit.
I propadosmo.

Radili smo čestitke i razglednice. Za početak. I krenulo je. Čak smo počeli prodavat čestitke (u Zadru su bile na prodaji) na veliko. Prodavali smo ih i na malo. No kad je krenulo naveliko nitko sretniji od mene.
Zatim smo krenuli radit razglednice.
To mi je bio jedan od ljepših perioda mog života. Sjeli bismo u auto i otišli slikat ciljani grad. Ili mjesto. Upoznali bismo neki novi grad,neko novo mjesto. Vozili smo se okolinom, učili, zabavljali se i usput slikali. Ma bilo je prekrasno.

I to je bilo pomalo krenulo. Prodali smo i razglednice nekih mjesta nekim mjestima. Od prve takve zarade napravili smo večeru! Mislim, nije bila velika zarada, ali je bila ZARADA! Na računu novac od onoga ŠTO SMO SAMI NAPRAVILI!!
I tako sam ja maštala. I sanjarila. I uživala radeći to!
I onda je krenulo fijasko.
Napravili smo (bez lažne skromnosti) prekrasne razglednice Kumrovca - staro selo. I uspjeli dogovorit da ih oni uzmu. (Bez skromnosti oduševili su se).
I sve bi bilo ok, da sam ja trgovac. Al nisam. Poštena sam i jebeš ga!
Primili su i odlučili da će cijena razglednice bit 7,50 kuna.
Pri čemu sam ja popizd...!
I poštena kakva jesam napisala sam im pismo. U kojem ih ljubazno molim da smanje cijenu. Dala sam argumente, pismo je bilo valjda na dvije strane. Ljubazno pismo. Rekla sam da u Opatiji iste razglednice koštaju 3 kune. Da ih molim da stave cijenu barem na 4. I to sve u ljubaznom tonu. Molim Vas je riječ koju sam najviše koristila.
I tu smo pali.
Optužena sam da "vrijeđam čovjeka pred penzijom". Neznam čime. Nazvalo me i reklo da nam vraćaju razglednice i da s nama više ne žele imati posla. I sve u tom tonu.
Ostala sam zgrožena.

Budući da smo morali imat i barcode, koji usput rečeno nije jeftina investicija, i koji svake godine treba ponovo plaćat to smo shvatili da novac DAJEMO ali ne zarađujemo. Okvirni dogovor bio je da ako u 2 godine ne uspijemo prestat ćemo.
A Kumrovac nam vratio 800 naručenih (i plaćenih od naše strane) razglednica.
I eto.
Strašno me to bilo pogodilo. Nisam uspjela, nisam uspjela, stalno mi je išlo glavom, a pogotovo nakon početnih uspjeha.

I sada mislim da bismo uspjeli da smo nastavili, al dogovor je dogovor.
Moraš se držat dogovora i radit kompromise i tu sebi najviše zamjeram.
(Mada razumijem. Svi argumenti su na strani -prekid. Svi razumski činioci su na strani prekid.)

Pri čemu sam ga se držala ali bila sam protiv. Tolika silna želja i volja – moja naravno -morala je dovesti do uspjeha. Možda ne u zadanom roku, ali ja bih bila išla i dalje. Kumrovac bih bila shvatila kao neuspjeh, ali me on ne bi bio slomio. Nakon nekog vremena uspjela bih se pridignut,nasmijala bih se, vjerojatno rekla "a jesu budale" i išla bih dalje. Uspjela bih bila, da nije bilo tog dogovora. I tu malo zamjeram drugoj strani-Muškarcu. Koji nije vjerovao u mene. Ni u sebe.
Možda je to bilo i najveće razočaranje od svih razočaranja.On i njegov stav- mi to ne možemo (ti to ne možeš).

Usput, u jednoj knjizi su naše razglednice. Čovjek je pisao knjigu i nazvao nas i rekao da bi volio imat u svojoj knjizi. Bijasmo na promociji, knjigu imam doma i tako, nekako sam ponosna na sebe.

Eto u takvom stanju sam bila otvorila blog. Mislila sam – daj si nešto za radit, piši, lupaj sve samo da ne razmišljaš o neuspjehu.

Još i sad kad se sjetim dođe mi nekako teško. Prošlo je vrijeme, ja sam si našla druge zanimacije ali nemogu prežalit to razdoblje kada sam imala krila. I kada sam letjela.
Sada lagano hodam po zemlji,kljucam i pokušavam ne biti jako nesretna. A jesam.

Jer na posao ne dolazim radosna nego više onako : ah proći će i tih 8 sati. Kolege ne volim i ne cijenim, teško mi je slušati ih i razumjeti. Teško mi je prihvatiti ih.

Sada čekam da se oporavim od neuspjeha, da mi krila ponovo narastu i možda jednom opet…..

Ovaj post je za moju dušu. Da si pojasnim stvari. Da si pojasnim KOJE od svih je bilo najveće razočaranje. Ono koje me je slomilo.
A to je bilo - dogovor. I to što sam izdala sebe držeći se dogovora.Sama sebi sam skresala krila.
A što se pisma tiče, pisala bih ga opet. I ja sam ekonomista. Diplomirani.
I ne može mi baš svako lupat da zna bolje od mene. Jer nezna.
(sad malo otrova : pogotovo ne zagorac pred penzijom)

I pismo bih napisala opet, a razglednice bih uzela i sama natrag. Nije pismo to što je sporno. Sporno je što se nije vjerovalo u mene! U nas!
Što nismo iznašli snage da idemo naprijed, unatoč tom "porazu".
Imala sam osjećaj kao da se jedva čeka da se TA MOJA ideja završi.
To je bilo najgore od svega. Velika bol. Kao da mi Muškarac "dozvolio" da se malo igram a zatim oduzeo igračku jer u nju nije vjerovao.
A nisam se igrala. Naradila sam se ko kobila. I mislila sam ozbiljno.

Možda griješim dušu, ali eto takav mi je osjećaj. Osjećaj da me Muškarac krivo procijenio i ocijenio. I rekao sebi i meni "ona to ne može".
A uz takvu "podršku" neprijatelji ti ne trebaju. Imaš ih u svom dvorištu.
(ih patetike znam. ali post je za moju dušu, patetika je za moju dušu).



Post je objavljen 28.11.2007. u 08:27 sati.