Pregled posta

Sise Jadrankine usahle ko od šale

Tak mi se nekak svidla ova imejlna poruka da sam ju morala podijeliti i s vama, drago moje pučanstvo čitalačko moje drago.
Uglavnom, dodat i nadodat ću ja i razne druge ostale raznorazne riječi uz one iz imejlne poruke, ali sve u svemu poruka će biti vama predočena u latiničnom pismu pisanom na mojoj tastaturi uz pomoć mojih deset prstića. Svi rade ko mali mravi.
Delam preveč, mislim da bum imala osteoporozu dok ostarim.
Ja puno jedem. Tj. ne tolko puno kolko dugo. Blože dragi, ja žvačem satima. Mogu zaspati žvačući. Nisam još, ali sigurno bi mogla. Ono, na jen dva. Jer ja i zaspim ko od šale. Opće mi ne treba neka priča za laku noć ni ništ. Odma. Čim zatvorim oči. Nekad sanjam prosto, ali to je uvijek ujutro i onda me nekaj zbudi, nekakvi glupi zvukovi, joj kak to mrzim. Ono, najbolji dio, svi nešto simte tamte hop hop i onda neki idiot zove na telefon. Takvim biserima se ne javljam. Ma da je i precednik društva poginulih stjenica, ne da mu se ne bi javila nego bi digla slušalicu i rekla da nikoga nema doma. Kaj onda kaj je on visokopozicioniran i utjecajan u mojem selu. Pih.
No, o jelu sam započela jer..
Danas nisam bila gladna (od pol dva popodne) jer sam u školi pojela faking ogromanskohjumangsnu porciju špageta (znala sam da delam 12 sati, a doma nema ni mame ni hrane), Evo, još sam i sad sita. Čovek se mora snaći. Kako čovjek, tako i žena, a time i ja. Djevojka. Ma, kaj da vam pričam, sve je to povezano. Ko krava i mlijeko. Evo jučer, sunce i mraz i zdeno i toplo, a neko je pred KTCom tak prdnul kaj je smrdelo valjda vuru vremena. Sramota, kaj da vam velim. Tak se sprdeti nasred parkirališta.. Ne znam opće kaj da velim. Šokirana sam. Deeply shocked.
Svakaj se more očekivati u selu mojem, ali takvu nepristojnu i neprimjerenu gestu.. strašno. Da ne živim tu gdi živim, mislila bi da su svi tak neugodni.
E, da, neki dan, ne znam točno kad (u subotu navečer, u 22:21, ali ko pamti..) sam zaprimila (moj mobilni uređaj je zaprimio) poziv. Nepoznati broj. Ja bijah na rođendanu. Ništ fensi, samo malo kolača i šunkice i doma sam bila već oko 2h. Uglavnom, mislila sam si onak, ako me neko zval u pol jedanaest, moguće da je i sad budan. I zato sam nazvala. I tak ja gola stojim u kupaonici (jerbo prezirem smrad dima i nakon subotnjeg izlaska se ribam prije ulaska u mirisnu pidžamicu i odlaska u krevet) i zovem. I zvoni i zvoni (nije mi palo na pamet da ljudi spavaju, kaj me briga) i javi se čovek neki sa zbunjenim Halo? Reko, zvali ste me u pola jedanaest.. Ne, ko, ja? Kad? Ne.. Velim ja, piše mi da je neko zval s ovog broja, pa da provjerim.. ili provijerim. kajaznam, no. Uglavnom, ostalo je na tome da čovek KAKTI nije zval. Dobro, za mene gotova priča. ALI NE! Obrat preokret! Spavam ja snom pravednika KADLI u 8:51 zvoni meni mobitel smješten na ormariću ispred mojeg uzglavlja. Krevetnog, jel. Halo?, kazoh glasom koji ne odaje osobu koja u nedjelju prije 9 spava, nedoblog. Ovom se nisam ni u snu nadala. Kaže čovjek, veli, kaže: Zovem vas da vas probudim kako ste i vi mene jučer probudili. I poklopi. Issss!! Koji luđak, pomislih! Ali to nije bilo sve! O, ne. Mislili ste da je to kraj priče?? Hahaha, koji ste vi sakeri. Ne, nije to kraj. To je bio tek početak. Jadna nebila bila ja, baš su moj broj našli zajezezat. Eh, i tak me taj biserni biser dragulj probudil ranim jutrom dok je još sunce žmirelo ko i ja u 8:49. Kasnije taj dan sam stalno dobivala neke pozivčiće i prekinuća. Jednom zazvoni i prekine. Pa opet, ali s drugog broja. Napišem ja poruku Prestanite me zvati, molim. Ali neeee! Onda su se čak i javili! Biseri, ne znaš ko je veći i sjajniji od kojeg. Uglavnom. Oni su se zaljubili u mene (ili samo jedan, ne znam). Kao to su neki dečki/ljudi/dijamanti iz Dubrovnika koji čudno pričaju (nervacki) i koji se predstavljaju kao patuljci. I sad, ja poklopim. Zovu opet i opet i ja prekidam. I ajde, javim se i neki čovjek priča i zanimljiv je bil, čak sam se i nasmijala. Kaj me briga, nek troše novce, ne trošim ja. Onda posle se javil neki drugi, vulgarni, 6. patuljak (tako reče). Nakon njega sam prekinula sve odnose i kontakte s tim ljudima čudnim. Ali onaj prvi čovjek mi je napisal neku ljubavnu poruku kak je ljubav jedna i vječna i nekaj lala Isuse, nemrem vjerovati da to postoji. Dajte si zamislite, nekoga krivo nazovete i onda ga maltretirate danima posle. Ko djeca. A oni su mene prvi nazvali, just for the record. Danas su prestali zvati. Nadam se da bu potrajalo.
No, ali pred KTCom sigurno još uvijek smrdi. Nepem provjeriti, kaj me briga, ne delam ja tam. Nek si oni luftaju parkiralište ak vjetar ne puhne. Al znate kaj bu najgore? Ak se taj smrad zaledi i smrzne i ostane tak očuvan do sutra i onda tak svaki dan.. Iss, pa ja više nebum tam išla kupovat.

Svim ljudima koji ne prde pookolo a rođendan im je, čestitam rođendan od sveg srca svog mojeg velikog. Jest da sam ja mala, ali srce mi je veliko ko rotor tam kod Lidla (tam malo dalje).

No, uglavnom, to sam htela podijeliti s vama, dobri ljudi.
Volim vas.
U zadnje vrijeme me peru te neke ljubavne emocije.
(tj. jel ja opće imam kojeg čitatelja? budući da sam nekak štrajkala s pisanjem? jel ima koga? oj!)



Post je objavljen 27.11.2007. u 23:05 sati.