jebeni slom, ponovo..., zabrinjava me to, događa se sve ćešće i ćešće... nemogu izdržat više... plače mi se a suze stoje u dnu oka, odvratno, jebeno se gadim samom sebi, mrzim se, mrzim ovu jebenu patnju koju skupljam okolo, koja me cijelog života okružuje, ne zavrijeđujem ništa do prijekornog pogleda slučajnih prolaznika, ne zavrijeđujem ni taj jebeni toliko kratki trenutak, i taj treptaj oka potrošeno je vrijeme...jebene lažne nade i sve, govorim sam sebi: drž' se, nedaj se jer je blizu, isuviše blizu za moj ukus, ako ovaj put popustim stvarno ću otić ukurac... maknite se... suviše ste blizu, prešli ste odavno tu granicu pristojnosti... i idete nezaustavljivo naprijed, prema meni... a ja stojim, stojim ko zaklana kokoš, stojim, prestrašen i čekam da me zaobiđete, da me ne vidite... to je jedino što se usuđujem željet i tražit od vas... ostavite me na miru. SVI. ... da... i ti neznanče koji naletiš na blog također.
Post je objavljen 26.11.2007. u 19:21 sati.