Jučer smo Brooke, njena seka i ja otišle na koncert Nautilusa u Zabok u kinodvorani. Bio je fakat malo ljudi. Al dečki sviraju prilično ok. Bubnjar je komad...vokal podsjeća na Axela Rosea...jedan gitarista se slatko smije i zove se Filip, dok je onaj frčkavi lijevoruki gitarista fakat talent i ima ono nešto makar nije baš zgodan. No, bili su ok, makar neke njihove obrade nisu bile u istom rangu sa originalima, no završetak s Gunsima je bio pun pogodak. Bili su neki ljudi iz razreda u dobrom društvu, a lagane ljubavne pjesme su me ubijale. Kad su svirali Bed of roses, malo mi je falilo da puknem. Trebao mi je On da mi dođe s leđa, zagrli me, prisloni lice uz moje i da dišemo zajedno, bez ikakvih perverzija. Osjećala sam njegov parfem i vidjela njegov smiješak, al ništa od toga nije bilo stvarno.
Poslije smo s Lavicom i njenim frendicama otišle u dobru nam staru Havanu. Ja još pod dojmom gledam u pod i tugujem. I ko za inat pogledam prema ulazu kad ono uđe Mr.Bivši s curom. Nadam se da me nije prepoznal, makar točno znam trenutak kad je. No, uglavnom, cura mu je visoka, anoreksična i duge smeđe kose- ukus mu se “fakat“ promijenil. Sad puši, ono woow. On da puši....ok, fakat ga nisam poznavala. A to kaj ga nazivam bivšim je totalno retardirano. Stvar je bila u tome da je on volio mene, al ono fakat je. A ja sam voljela jednog palvog iz razreda (očito prokletstvo). I taj plavi je završil s frendicom pa sam iz ljubomore prohodala s ovim. Nakon kaj sam skužila koju sam glupost napravila bilo je već kasno. Tražila sam dlaku u jajetu samo da prekinemo no on je fakat bil predobar prema meni pa je bilo teško. No ubrzo samo prekinuli od tad se nismo ni vidli ni čuli.
Krenemo mi prema Tropicu i zastanemo Brinetu i Heidi. U Tropicu smo pile i vidle 5 dečkiju do kojih smo se naposlijetku i sele. Pila sam s tolko boli. Opće ne znam kaj mi je bilo. Nije mi se opće smijalo ni niš. Brooke i ja smo prešle za njihov stol. Ona si je našla jednog totalno visokog, crnog, zgodnog (o da) i duhovitog tipa, a ja sam bila s ostatkom i sa tzv.slavljenikom. Spuštala sam im i zajabavala se i dečki su fakat ispali zakon. Rekli su da zgledam ko Nives Celzijus. Da da, a Čupko je čelav. Mislim stvarno. Jedino zbog frizure...možda da si stavim ekstenzije imale bi istu frizuru, ali ne preferiram Dinamovce ni nogometaše (više) tak da NE! Al inače su bili zakon zakon zakon! I zove moj buraz da idemo da se nekaj desilo. I fakat je! On fakat nije normalan! Radi cure...mislim stvrarno. Neću opće niš komentirati. Blesavo zaljubljeno stvorenje! I tak smo mi na VELIKU žalost morale otići.
I jučer i danas slušam prigovore na to kak se oblačim od braceka i tate. Bože! Ne kužim kaj im je došlo. Pa ne bum se prodavala na ulici, niko me ne bu siloval... Ajd se smirite! Moji fakat gledaju previše televizije. Jednom prilikom, kad sam dulje ostala na dodatnoj iz fizike (coolerski, znam), dođe tata po mene, vidi da me nema na minutu i zove doma da su me oteli! Pazi, oteli! Jer su dan prije gledali na Latinici o otmicama i odmah su mene morali oteti. O-k...
Mislila sam da je pubertet prošo bezbolno, al očito još nije ni počeo. Zapravo, mislim da su starci ti koji ga čine nepodnošljivim. Hallo! Nismo više djeca! Pustite nas da učimo na vlastitim pogreškama! Kaj još niste skužili da vas baš pretjerano ne doživljavamo? Tješite se s tim da budete na kraju ipak u pravu, a do tad...pustite nas na miru!!!
Skužila sam da mi fali onaj neki...ma kužite. Ne treba mi niš fizičko! Toga ima uz tekilu posvuda. Treba mi neko ko bude ono kaj kažem skužil u pravom kontekstu. Neko ko bude mi reko : „Tu sam...“ i sve da tad postane sigurno i savršeno. Neko ko će biti super frend, ali i više od toga. Neko s kim ću se osjećati posebno, ali da će s njim biti sve tako jednostavno. Neko čiji će mi smješak popraviti dan, a zagrljaj natjerati da duboko udhnem i nasmijem se. Želim nekoga ko će vidjeti u dubini mojih očiju da se nešto u meni slomilo radi nečije riječi ili šale. Neko kome će zamišljeni pogled uvijek završiti na meni.
Da...opće ne tražim puno. Al još je veći problem u tome što svaki put kad osjetim da me neko voli, počnem se ponašati ko budala. Al fakat! Svaku osobu koja me zavoli otjeram od sebe, a poslije kad skužim da ga je prošlo, počinjem ga i sama voljeti. Uvrnuto, znam...zamislite kak je tek meni. Jednostavno kad sam u toj poziciji počnem razmišljati da zakaj baš od svih ljudi na ovom svijetu voli baš mene tako glupu? Razmišljanje nas čini kukavicama, znam, al ne mogu si pomoći, žao mi je...nemate pojma koliko...
Post je objavljen 25.11.2007. u 15:28 sati.