Marketing
Zaspala bih sada ja na tvojim rukama, budila se ne bih nikada... Neka vrijeme samo broji svoje godine, meni je već dosta čekanja.....
Neznam šta mi je u zadnje vrijeme... nekad mi dođe da jednostavno puknem, počnem vrištat i izbacim sve sta osjecam iz sebe.ali ne mogu,nemam snage.ne mogu naći prave riječi da nešto kažem i to me tako iritira. neznam pokazat osjećaje.. držim svašta u sebi jer ne vidim smisao u tome da kažem da postoji problem. koji put ne mogu izdržati, pa bijes izađe iz mene bez da ja to želim, neki put se jednostavno rasplačem jer se čini da ne mogu više. a toliko očajnički želim biti sretna da se pravim da je sve u redu i čak samu sebe uvjeravam u to. skužila sam da sam postala naporna. uglavnom dok sam u društvu samo zajebavam sve oko sebe, pričam gluposti i tako dalje. i to me živcira. ne želim pričat samo to. ima i drugih stvari. ali ove su najbezbolnije. ali me iritiraju.
katkad mi se čini da ništa nema smisla. i tada se povlačim u neki svoj svijet gdje je sve lijepo, gdje se mogu prisjećati prošlosti i nekih lijepih trenutaka. za mene ne postoji danas. postoji samo jučer i sutra. i to nije dobro. nije dobro prisjećati se prošlosti i čeznuti za njom. a nije dobro ni čekati sutra. jer život je sada. trebalo bi svaki dan živjeti kao da je posljednji. ali ja to ne mogu...nekada sam mogla. sad ne mogu. jer nemam snage za neke stvari. rekla sam da neću žalit za stvarima koje sam napravila. da, to sam rekla dok sam radila pogreške. a sad, kad je to iza mene, pitam se da li mi je to trebalo u životu kad nije ama baš ništa značilo, kad je bilo samo bijeg od stvarnosti? nije, i žao mi je zbog toga. žalim zbog puno stvari. ne bih žalila zbog njih kad bi postojao način da ih ispravim. za neke definitivno ne postoji. za neke možda i postoji ali ja nemam ni snage ni hrabrosti pokušati. a stalo mi je do toga da ispravim neke stvari. ali prevelika sam kukavica. zašto, kad ne mogu više ništa izgubiti? a mogu, da... uvijek se može još nešto izgubiti... makar samo nada... sve je pomalo počelo gubit smisao. škola. ove godine sam definitivno odustala i prestala se trudit. i ne živciram se oko ocjena. šta bude, bit će. općenito me škola počela živcirat. profesori, samo pametuju i umišljaju si da je njihov predmet najvažniji a predaju neki predmet koji nikom živom neće nikad trebat. onda, slabo mi je kad vidim klinke iz prvih razreda, pogotovo gimnazijalke kako su sve isto obučene. majca od Iron Maidena ili neke druge punk ili metal grupe, marte, tajice, crna šminka... čisto isfuravanje, mogu se kladit da ih ni petina ne sluša tu muziku. zato sam ja odustala od toga i malo,malo promijenila stil oblačenja da mi netko slučajno ne bi rekao da sam cura u trendu. sta ja mogu kad sam takva, ako svi imaju nešto sta sam ja imala kad nije bilo toliko popularno, ja odustajem od toga. i nadjem nesto bolje. muka mi je i kad uđem u razred i skužim da mogu pričat samo s par ljudi jer su ostali toliko glupi da non stop pričaju o stvarima koje nemaju smisla.skoro svi su izgubili svoje ja i počeli bit isti ko i svi drugi. a ma, valjda su godine. starimo.
kad vidim sve to oko sebe najrađe bi se vratila makar samo par mjeseci unazad jer je onda definitivno bilo bolje. i bila sam sretna,bez maske. sad sebe u nekim situacijama ni ne mogu prepoznat... da, bilo bi lijepo da se samo nakratko mogu vratit u prošlost.. ali ne mogu. šta je bilo, bilo je i više neće bit. baš tako. bilo-prošlo i nikad više se neće ponovit.. bar sam ja izgubila svaku nadu...
Post je objavljen 22.11.2007. u 22:50 sati.