Ništa.
Ili ipak previše toga.
Nemogu spavat.
Tresem se.
Ništa više ne odgovara mome stanju.
Nije mi hladno,iman kaput na sebi.
Još jedna madrfaking materiijalna vrijednost.
Slušanje mp3-ja očito nije pomoglo.
Fak.Jedina raspoloživa pisma je bila estranged.
Glupa pisma,ona me i vratila nazad.
Tamo,negdi....
Di ima svega,a opet,tako je prazno ,pusto.
Fali mi ona toplina od prije.
Ne smijen se više.
Evo upravo iman neki mrki izraz lica.
Ka da trpin svu moguću bol.
A boli me.
I neznan zašto iman ovaj osijećaj.
Ali znam da nešto nije u redu.
Ne vridi više.
Evo Iluzija.Svira na mp3.
Možda je najbolje da se propucam hitcem kroz glavu.
Neželin bit budna.
Moran spavat.
Pobić od ovoga.
Možda sutra ujutro bude bolje.
fak.
Osijećam se ka neki luđak na psihijatriji.
Zatvaram se u sobu.
Učim.Neču vanka.
Nemogu bojim se.
Tresem se.
Znam,nešto nije u redu.
Boli me.Sve,a opet ništa.
Moran otić...
Eeee,fak jednostavno sam izgubljena.
Jelena diši....
Zar je išta vrijedno ovih suza.
Pa nemogu više....
Jeli ovo rub.
Jeli kraj moje granice izdržljivosti.
Stvarno nemogu izdržat.
Preveliki nemir.
Ne smi bit ovako.
Nemože bit ovako.
End.
Iden leć.
Možda zaspen,pa se probudin,možda se ne budsen sićala ovog osijećaja.
A možda se uopće ne probudim(u slučaju da ne zaspen cilu večer.).
Al' stvarno nemogu više...
Neki nemir.
Nemogu.
Post je objavljen 18.11.2007. u 00:27 sati.