Ja ne znam za one situacije, kad te draga, tebi najdraža,voljena i jedina osoba, zaustavi, stane pred tebe ili te primi za ramena..pogleda u oči i kaže ti ..volim te.
Ja to nisam čula od vlastitih roditelja, ja to nisam čula od po mom izboru ,životnog partnera.
I valjda se i zato sa roditeljima odavno, ne doživljavam.
I valjda zato više nisam sa partnerom.
Od svih odabira, napokon sam odabrala..život.
Da, bilo je to ponekad napisano, u ponekom pismu, rečeno pretpostavljam kroz poneki dar, iskazano kroz gestu, zagrljaj, poljubac i valjda podrazumijevajuće kroz sve te zajedničke godine.
Ali nikad ovako.
I trebalo mi je dugo da shvatim, da sam zakinuta za nešto, meni tako važno.. nekome tako obično..
Još duže mi je trebalo da prihvatim tu nedostatnost..
Kad sam je spoznala..bilo mi je strašno, bolno, gotovo smrtonosno.
A onda sam odlučila..da to nije moj problem, da to nije moj nedostatak, da to ne treba biti moj sram..
I počela sam je tražiti..otvoreno..
Ali odgovora nije bilo...
Post je objavljen 16.11.2007. u 19:48 sati.