Pregled posta

Kad ni crveno ne pomogne

Jučer baš nije puno pomoglo što sam obukla crvenu majcu. Utorak. I još sam se presvlačila, jer sam se sjetila ups utorak, obuci crveno.
Dan je bio više nego strašan.
Krenuo je sa telefonom i priglupim pozivima. U pozadini svega naravno dnevna i stalna vika i deračina jer ona svijet vidi kao mjesto ratovanja.
(Usput rečeno istu muzičku podlogu imam i danas. Frkće, sikće, dere se. Važna je).
Teško je izdržat tuđu histeriju. Jer hoćeš nećeš polako prelazi i na tebe. Pa postaneš nervozan.
Nije mi jasno kako VEĆ ujutro može počet huktat ko lokomotiva. Meni su jutra lelujava, jer imam nizak tlak, jer sam još pospana, jer još dremuckam.
I da i hoću ne mogu baš puno energije dat od sebe. Više sam onako : dobro, dobro, polako, sve ćemo polako.

I tako jutro je krenulo naopačke. Em sam zakasnila na posao. (Što me baš previše ne opterećuje. Mislim se, ak dobim otkaz možda mi napravite uslugu). Ionak mi ih je svih dosta.

Onda je vrli šef imao predstavu tipa "vidi me kako sam važan". Te mi stoga ponovio što JA trebam radit po 12-ti puta. Na što sam pukla. Pak sam mu odgovorila glasom i tonom "ne jebi, dost mi te je".
Poruku nije shvatio, pa je nastavio u revijalnom tonu : e-mailom. Na što sam mu odgovorila u istom tonu e-mailom.
Tu je napokon stao. I prestao. Te me je pozvao u svoju sobu "čuj, molim te, ako možeš i ako imaš vremena možeš li malo doći?". Na što sam ja umiljatim glasom odgovorila "naravno, stižem odmah".
Te smo se time pomirili i sad ćemo si par dana bit dobri.
Do iduće predstave. Njegove. Predstave "važan sam".
No nekako sam izdržala dan. Radni. Uz samo još jedno pucanje. Kad me nazvalo iz privatnog života i odredilo što ja trebam napraviti da bi ONA bila zadovoljna.
Tu sam popucala po svim šavovima. Poklopila slušalicu. Stavila glavu na stol i razmišljala da li da se ubijem odmah ili da to ostavim za nešto kasnije.
Ostvila sam za nešto kasnije.

Nekako sam izdurala radno vrijeme. I taman mislila gotovo je, kadli zvoni telefon i kolega traži da ide samnom doma u mom smjeru. Da ga vozim drugim riječima.
Što sam odradila šutnjom u autu. Kašljucao je, pokušavao nešto reć, pokušavao bit duhovit, no sam to odradila šutnjom. I baš me briga. Iskipala sam ga na tramvajskoj stanici, duboko odahnula i pomislila "dobro, super, najgore sam odradila".

Zajeb.
Teški.
Došla sam doma da prošetam pasa. Pasa nema. Jer je moja vrla mama došla i odvela ga BEZ DA ME OBAVIJESTI. Popizdila sam skroznaskoz, sreća da je nije bilo, jer čula bi me.
Znači za pasa ne moram brinut neko vrijeme, krećem u nove pobjede. Presvlačenje nabrzinu i odlazak u slastičarnu po Bohem kocku, sjedanje u auto i put Ustanove.
Žurim, žurim da stignem prije 5 jer do 5 radi kantina. A ona hoće kavu. Iz kantine.
Zaglavila u prometu. Boem kocka mi se smješi sa suvozačeva sjedala, ja gmizim metar po metar. Na ekranu minute se pretvaraju u sate a ja gmizim u koloni.
Stignem puno prekasno. Ona uznemirena.
"Gdje si. Čekam te već sat vremena. Rekli su mi da ćeš doći poslije posla"
"Oprosti" govorim "zaglavila sam u prometu".
I tako je to išlo.
Iste rečenice.
"Danas će mi se dogoditi nešto strašno" govori ona.
"Što" pitam ja.
"Danas ću prestati mokriti".
Pa ti reci. Sjeda i diže se.
"Zašto si uznemirena?"
"Zato što te čekam već sat vremena. A tebe nema. Rekli su mi da ćeš doći poslije posla"
I sve ukrug.
Strpljenja imam. Za nju da. Ponavljam "oprosti" 16 puta u minuti.

"Evo lijepe gospođe" viče druga.
E to mi je malo uljepšalo dan. Mislim da sam lijepa čujem možda jednom u dvije godine. I to ako imam sreće. , da me netko uopće primijeti.
Obično to čujem od slijepih ljudi, al dobro nećemo sad u detalje.

Napokon krenem doma, isisana. Izmoždena.
Čizme me tiskaju, umorna sam.
A doma me čeka pas koji se duri jer me nije vidio čitav dan. I nemoguć je.
I čeka me neodneseno smeće.
I čeka me telefonski poziv.
Njenog muža . Koji mi očitava bukvicu.
Puknem po 5 put u danu.
Očitam i ja njemu.
Oboje vičemo. Upadamo jedno drugom u riječ.
"Idem kuhat grah. Volim te znaš, ali stvarno si nemoguća" viče on "idem kuhat grah".
Te time završava svađu. Pametniji od mene. Izluđene.

Pa je dan završio mojom histerijom. I nabrajanjem Muškarcu.
Svega što ga ide i što ga neide.
On mrtvo- hladan.
Naravno. Njegov je dan bio normalan.
Moj nije. Niti jedan nije. Jer radim s osobom koja bi trebala biti u Ustanovi.
Al objasni ti to nekom.
Neide. Nema šanse. Jer nitko neće shvatit sve dok ne doživi isto.
A kako nisam zločesta ne želim da drugi doživljavaju isto.
Jer to je pakao.


Post je objavljen 14.11.2007. u 09:46 sati.