Marketing
Smijeh, smijeh, NAJbolji lijek!!! Kaj nije tak? 
ovo je relativno mirna vrsta smijeha...
nešto žešći smijeh...
kakav god da je, zdrav je i treba ga čim više upotrebljavati...
znam to...
iz iskustva...
no, da počnem ispočetka...
počelo je to jednog divnog dana... ni sama ne znam kojeg... glavno da je bil...
ipak, od samog početka svog života nisam bila neka smješkica...
da, smijala sam se kad je to trebalo, ali mnogo sam se i durila, bila plačljiva i cendrala često bez razloga...
ali, bila sam mala... nisam shvaćala neke stvari...
malo-pomalo, još u nižim razredima osnovne škole, smijeh me počeo sve više primati...
nije bilo tako često suznih očiju i nadurene face... samo malo...
kroz godine se to sve više razvijalo, pa sam na kraju osnovne škole bila često nasmijana... jako često...
ipak, nisam se posve u tome snalazila...
imala sam jedan, ako se to može tako nazvati, "nedostatak"...
sramežljivost... jako velika... prevelika...
ponekad sam zbog toga bila lošije volje, jer nisam učinila neke stvari koje sam htjela...
ali, kaj sam mogla? živela sam s tim... i nisam nikaj poduzimala...
a onda je došla srednja škola...
mislila, sam neki veliki bauk, nekaj strašno...
prvih dana u novoj sam školi, iliti gimnaziji, promatrala ljude oko sebe, i začas se počela družiti...
no, sram nije nestajao...
u 1. razredu srednje škole još sam bila povučena...
ali stvari se mijenjaju...
pa tak i ovo...
u 2. sam se malo više oslobodila, a 3. je bio nastavak toga, samo malo poboljšani...
kao što znate, na kraju 3. razreda ide se na maturalac...
mi nismo, zbog požara koji su bjesnjeli Grčkom...
pa smo malo to odgodili... tak da smo na maturalac krenuli sredinom 9. mjeseca, tj. u 4. razredu...
mislim da se to ne događa tak često...
taj je maturalac bil točka preokreta...
tam sam se tolko oslobodila svojih možda čudnih, nerazumljivih i pomalo glupih i besmislenih strahova, da ni sama nisam mogla vjerovati...
ne znam kaj je bil povod tome...
možda to kaj smo svi 4. razredi na okupu bili, kaj smo se družili više nego inače, i radili svakakve ludorije...
no, o tom potom...
kad smo se vratili u školu, nekak mi je bilo lakše...
no, kaj je bitno?
nemam više tolko nepotrebnog srama... malo ga imam, ali taj je koristan...
i drago mi je da je ostal...
no, možda sam ipak malo skrenula s teme... ili nisam?
jer taj je smijeh povezan sa svim tim...
popravlja raspoloženje, svaki dan se budim s veseljem kaj idem u školu, makar taj dan možda i nije najsretniji kaj se predmeta tiče, sretna sam dok vidim nekoga ko mi znači nekaj, dok mi se neko osmjehne, topao pogled, ali i ludi smeh, ludiranje, glupiranje, smijanje bez prestanka....
sve me to čini sretnom...
i zato se smijem non-stop...
iako se to nekim čini kao da sam neozbiljna i takve spike... ne brine me previše...
jer zakaj da se sekiram i mučim s nepotrebnim stvarima?
nema smisla...
možda se mnogi plaše mojeg smeha... koji, priznajem, nije normalan, često... ali nije me briga...
iskren je i iako se davim u njemu često, odgovara mi...
volim se smijati...
i meni bliske osobe to znaju, a mislim da se to čuje nadaleko...
i malo mi za smeh treba... jako malo... kaj ne? nek se javi kome je to jasno...
evo, malo mojeg pozitivnog razmišljanja...
kojeg ima jaaaaaako puno...
mislim, vlovi i mene depra, i meni je nekad krivi dan, ali ne dam seeee...
uvijek pokušavam nekaj napraviti... nekaj pozitivno...
neću biti tmurna i bezvoljna...
imam energije...
puno...
pa tak i trebaaa...
ide mi dobro za sad...
P.S.
Ispričavam se svima koji su zbog mojih zvukova prilikom smijanja oglušili ili skoro oglušili, koji mi govore da se smirim, a nebrem... ljudi, shvatite... nije moguće... moram se smijati... moram biti vesela... zakaj? jer hoću...
evo ga... tolko o tome...
ima još...
ali opet nebrem sve te emocije sim prenesti...
i za kraj još samo ovo:
DON'T WORRY, BE HAPPY!!! 
Post je objavljen 06.11.2007. u 21:44 sati.