Sad mi zaista postaje teško. Znam da ne želim to napraviti, a nikako ne mogu doći do nekakve iole prihvatljive kalkulacije koja bi nas spasila. Sve se više mučim. Ježim se od pomisli da odem na prvi pregled i da me ono što ću tamo doživjeti potpuno slomi. Kako ću nakon što vidim otkucaje srca reči, sama sebi -odluka je ipak abortus. U cijeloj ovoj priči osjećam se vrlo usamljeno. Znam da suprug ne može okrenuti brda i doline i nešto zaista napraviti da se situacija obrne. On zarađuje koliko zarađuje, ali to nam nije dovoljno. Bez moje plaće mi smo u velikom problemu. Ne brine me trenutak kad će početi porodilni. Brine me trenutak, ako završim na komplikacijama jer tada ćemo biti u problemu, u problemu će biti i firma jer se taj dio ne može odraditi...
Eto, nakon što sam se dovezla do posla i parkirala auto, jednostavno nisam mogla izaći van. Suze same naviru, ne mogu ih kontrolirati. Na trenutak mi je kroz glavu prošao trenutak kad sam saznala da sam trudna sa svojim drugim djetetom. Bila sam toliko sretna. U trenu sam to željela podijeliti sa svima koje poznajem. Sada sam jako žalosna. Ne zbog bebe koja se slučajno i potpuno neplanirano desila, već zbog naše trenutne situacije koja nas potpuno ograničava.
Post je objavljen 02.11.2007. u 10:18 sati.