Pregled posta

geocach u Firenzi

Malo ću napisat o geocachu u Firenzi.

Geocach je igra za one koji imaju GPS ili ti navigator po rvacki.
Uglavnom, budući da živim s tehno manijakom JASNO je da MI navigator imamo. Odavno. Mislim, di bi mi mogli živjet bez navigatora. To bi bilo kao da živimo bez vešmašine. Ili cipela. Ili štednjaka.
Neću sad puno o korisnosti istoga, pogotovo u Hrvatskoj, budući da smo već 3 puta reklamirali software, nego ću o toj igri koju igramo.
Jednom davno pisala sam o geocachingu no sudeći po broju komentara mislim da nitko nije čitao.

Dakle, to je igra koja se igra po čitavom svijetu.
Uzmeš neku malu posudu plastičnu, u nju nešto sakriješ te sakriješ i posudu. Negdje. U svijetu. I na internetu na stranici geocacha objaviš koordinate iste.
Dolaze drugi ljudi pa traže to sakriveno. Oni koji imaju navigator. Jer s njim pročitaju koordinate. Koje i nisu uvijek točne.
Pa se moraš oslonit na inteligenciju.
Koju ja imam.
Ima ih glupih. Geocacheva mislim. Onih što su po brdima i dolinama.U panjevima.
Ali ima ih i boljih. Na primjer naših. MI smo odlično sakrili.
No ni o tome neću sad.

Sad ću o geocachu u Firenci.

Trećeg dana u Toskani bila sam već mrtva. Ono, bilo mi je već svejedno. Toskana se svodila na : ustaj, jedi, ulazi u autobus, silazi, uspinji se, spuštaj se, jedi, ulazi u autobus, silazi, uspinji se, spuštaj se...pa koliko izdržiš izdržao si. Ako nisi umro još si živ samo ti to netko treba još i reć. Da znaš. Inače misliš da si mrtav.

I sad na to, još smo si zadali i da nađemo geocach. Mislim da smo normalni baš i nismo.

U Firenzi ih ima puno.

Cach prvi




Zaveo nas je ovaj jedan koji je lagan i gdje piše da moramo doći do mosta, te se slikati ispod statue proljeća (Primavera). Pa smo se zanijeli.
Dođemo do mosta. Zamolimo neku talijanku da nas slika. Bingo. Obavili smo.
Bravo mi. Rekosmo. Još jedan. Rekosmo.
Te odlučismo naivni da krenemo i po drugi.
Misleći da je drugi isto tako jednostavan kao i prvi.
E neš majci.





Cach drugi
Drugi geocach je malo povijesni. Naime nalazi se u zidu koji je oko kuće Galilea , koji je tamo živio odkad su ga osudili. Daklen, nije bilo kako smo mi učili da je Galileo spaljen na lomači, nego je od 1610-1633. bio osuđen na kućni pritvor. E u toj kući i zidu oko nje nalazi se geocach.
Sad, sve bi to bilo zgodno da kuća nije jedno 300 metara uzbrdo. Uzbrdica OKOMITA naravno, jer zašto bi bilo jednostavno kad može bit komplicirano. Zašto bi bio lagani uspon kad isti može bit i STRM. Okomit točnije.
Kuća je na broju 19. Naravno da je na VRHU ulice. POSLIJE nema više NIČEGA!!




Sad u skladu sa gore navedenim u uvodu, ja sam već ionako bila lelujava. Uspon sam uspjela odradit do pola. Drugu sam polovicu panično razmišljala KAKO da ubijem sebe i Muškarca, njega prvog , JER me naveo na sve to. Da li da ga dotučem kamenom ili da ga počkaljim pa da se stropošta niz ulicu i tako bih ja riješila probleme svojih bolnih stopala i još bolnijih pluća. O koljenima da ne pričam. Nogama jednako.
NEKAKO smo se dovukli do gore. VIDJELI smo kuću u kojoj je Galileo proveo tih 13-ak godinica. PRONAŠLI smo geocach. VIDJELI Firencu odozgora.
Nekako smo se i VRATILI nizbrdo.
Mrtva sam bila ionako pa mi već bilo totalno i definitivno svejedno.

No Muškarcu s kojim živim to nije bilo dosta!!!!!

Cach treći
Muškarac je odlučio da ćemo pronaći i treći. Njemu u obranu moram reć da i nije baš sve njegova krivnja. Mislim, ja se isto zapalim. Ja isto hoću. Pri čemu zaboravim da imam 50 kila i da nisam baš od brda odvaljena, ni od čelika napravljena.




Te krenusmo i po treći. Koji je bio na drugoj strani rijeke, na ISTOJ uzvisini kao i prvi. Po VRLO SLIČNOJ OKOMICI kao i onaj koji smo odradili sat vremena prije.
Svoje misli zadržat ću za sebe. Bile su nekako ovakve "ubit ću ga, stvarno ću ga ubit /odnosi se na Muškarca, jer netko ti mora bit kriv/. ON nije normalan. Gledaj ga di me vuče. Zar ne vidi da više ne mogu. Ja ću se rastat ove sekunde od njega. Ostavit ću ga ako preživim. ON nije normalan. Ubit ću ga, majke mi ubit ću ga, čim stignemo do cacha".

Doslovno sam se dovukla do tog zida, idućih 15 minuta pokušavajući doći do daha. I to ne zbog oduševljenja pogledom odozgora na Firencu, nego doslovno do daha jer ga nisam imala. Sav nikotin koji sam skupljala od malih nogu izašao je van u tom usponu.
No cach smo našli.
Zadovoljstvo je dosta veliko, kad ga ipak nađeš. Mislim da bi se ubila da ga nismo našli.


O četvrtom cachu više nije bilo niti govora.
NEKAKO sam se dokotrljala do dole, a onda smo sjeli i jeli, jeli, jeli i jeli.

A onda krenuli dalje u istom ritmu : ulazi u autobus, silazi, uspinji se, spuštaj se, spavaj, jedi, ulazi u autobus, uspinji se, spuštaj se...pa tko preživi..

Post je objavljen 30.10.2007. u 10:15 sati.