Veoma je tesko i zamisliti lazljiviju i amoralniju knjigu:supruga vlastodrsca objasnjava kako u drzavi postoji opozicija,i kako je to ona,a ne nekakvi bednici u Skupstini i izvan nje;kako je levica ono sto zastupa vladajuca partija,a jos vise ono sto zastupa ona sa svojom partijom;kako joj je uzasno zao drzave koja je propala,najvise zaslugom njenog muza;kako je za mir,premda ne daje podrsku nijednoj srpskoj mirovnoj inicijativi;kako se sazaljeva nad izbeglicama,premda nije poznat nijedan njen humanitarni cin ili prilog,kako je osvescena zena,
premda sa zenskim pokretima nece nista da ima...i tako dalje,ovaj uzor nekomunikativnosti i zatvorenosti prica o bilo cemu,jer mu se moze.Potez je onoliko drzak koliko je drska i srpska politika:posto gospodja piskara,njen je zadatak,uz podrsku koju pisanju moze da pruzi samo totalitarna vlast,da konacno zbuni one vec zamorene posmatrace spolja koji ocekuju bilo koji znak poboljsanja i promene.Niko iznutra ne moze da kupi pisanje Mire Markovic,cak ni ako se ogranici na pticice i cvece.Ali spolja,mozda:jer vlast je za internu upotrebu izgradila,uz male teskoce,mit o demonskom spoljnom svetu,dok u svome,pravom svetu,vrlo dobro zna da ce svaki iznenadni preokret biti prihvacen,i da zapravo,uz minimalne ustupke,svet postuje realno najopasniju silu na Balkanu.Koja,uz to,nema nafte.Tako ce se uloziti sve da ova knjiga bude prevedena tamo gde moze,i da neko krene da je cita sa naivnim uverenjem da je zato pisana.
U projektu Mire Markovic nema dakle nicega spontanog,iskrenog,a pogotovo ne naivnog,i svako razumevanje za dusevno stanje autorke je suvisno.U izvesnom smislu,citanje te knjige je suvisan posao,narocito posle promocija i nagrada koje je vec dobila.Pa ipak,vredi ukazati na one tacke gde projekt probija tanko verbalno tkanje i gde se pisanje Mire Markovic pretvara u ideolosku grotesku.Rec je,naime,o prostim kriterijumima sta je red i gde su granice ukusa.Te granice se,koliko god trivijalne,moraju ponavljati,jer je znacenje toliko ispraznjeno da omogucava pojavu ove bezbrizne i bezobrazne knjige.
Mira Markovic govori o ratu kao uzasu,i izvan konteksta njene knjige,svako kome je stalo do mira morao bi prihvatiti mnoge njene stavove.Nazalost,i pored stalnog optuzivanja nekih srpskih ekstremista,autorka nikad i nijednom recju ne pominje mogucnost da je za rat odgovorna vladajuca partija,da je najveca razaranja izvela JNA/VJ,i da jugoslovenska vlast mozda ipak ima i nesto vecu ulogu u Bosni od slanja humanitarne pomoci braci Srbima.Citalac,ako se u njemu uspe indukovati planirano slepilo,moze samo da se zadivi pred drzavom koja svim sredstvima propagira mir i pomaze svoj najbrojniji narod spolja,nesebicno i pod udarima nepravedne svetske javnosti,dok sumnjiva sacica ekstremista spolja i iznutra vodi rat u Hrvatskoj,gradjanski rat u Bosni,sravnjuje Vukovar i Focu(pardon,Srbinje),Zepu,Gorazde,Sarajevo,Mostar i stosta drugo(a istovremeno).I nigde ni reci o tome da se razgone Hrvati i Muslimani u Srbiji i da se Kosovo drzi pod policijskom okupacijom.I pri tome,autorka jos sebi dozvoljava ostru kritiku izbeglica iz Bosne koji po Beogradu,o uzasa,prodaju srpske pakete pomoci,a neki se,u ovome drustvu pravde i pozrtvovnosti,bave cak i svercom.
No autorka ima i manje naivne izlive.Jadikujuci nad sudbinom dvoje ljubavnika ubijenih na mostu u Sarajevu,uz krajne neukusno objavljivanje njihove slike(jesu li joj mozda roditelji poslali,ili se za nabavljanje pobrinula nadlezna drzavna informativna agencija?),Mira Markovic odvaljuje bez srama i zadrske:"Admiru i Boska,mladu Muslimanku
i mladog Srbina,koje su 18.maja ubili muslimanski snajperisti,a 28.maja sahranili srpski borci,njihovi drugovi."
(str.71).Ne samo sto Mira Markovic,za razliku od celog Sarajeva,zna ko ih je ubio("muslimanski snajperisti"),nego i zna da su srpski borci"njihovi drugovi".Oni,valjda,sto su kao i ostale dve strane primili od mladog para novac da ih puste,a zatim kukavicki pustili njihova tela da trunu deset dana,oni isti koji su valjda poprilicnu sumu novca koju je par nosio da bi preziveo,predali njihovim roditeljima?No,zadatak drugarice Mire je upravo taj da zbuni i zavede potpuno neobavestenog citaoca:to je i jedini razlog da se njena knjiga procita i prikaze:U istome dnevnickom zapisu,2.juna,str.70,drugarica Mira ovako opisuje nemire prethodne noci:"Svaki veliki grad ima`vojsku`koja
se u jednoj noci moze mobilisati na motivima mrznje,destrukcije i histerije...A jutro koje je svanulo,donelo je jednog mrtvog policajca,nekoliko tesko ranjenih njegovih drugova,mnogo povredjenih gradjana..."Srecom,i ovoga puta su snage mrznje i destrukcije porazene,a snage mira i tolerancije ostale na vlasti...
(Svetlana Slapsak-"OGLEDI O BEZBRIZNOSTI")
Post je objavljen 29.10.2007. u 16:04 sati.