Petak je. Odlazim u belot-klub u Zagreb. Nosim sobom tek nešto malo stvari u naramak-torbi. Čekam bus u Gradićima, gdje sam u prelaznom boravku. Dogovor je bio da ćemo se naći u klubu, odigrati koju partiju za listu, i onda na kolodvor. Tamo će nam se pridružiti Matej.
Sve ide po planu. Došao sam prvi i čekao vani. Što ću sam u klubu, a i zaključano je. Čitati ionako ne mogu.
Na ulazu u vežu mirno stojim i gledam ljude u prolazu.
Dolaze Marko i Nikola. Njih dvojica se obično dogovore o susretu prije kluba mobitelima. Sada čekamo trojica. Znamo da će doći Marijan. On će nas povesti u klub. Glavni je.
Stiže i Marijan. Pokuca on i Braco otvara klub.
Sjedaju Nikola i Marijan za partiju, a Marko zasada ne želi igrati.
Odigrali smo par partija i dolazi Robi. Imao je školu popodne.
Oko 22 sata dižemo sidro. Vrijeme je krenuti put željezničkog kolodvora.
Kupujem kartu za Beograd i to povratnu. Imamo popust na grupno putovanje, a i starost dijela grupe. Svi su malodobni. Ma, i ja sam, ali mi se nekako naljepile godine. Bio sam izgleda neoprezan, pa se uhvatilo. Za pet duša, tamo i ovamo oko 870 kuna. Nije skupo.
Oko 23 sata dolazi Matej sa tatom. Sada smo kompletni. Ekipa za put na 30. Otvoreno prvenstvi Beograda u sastavu: Matej, Nikola, Robi, Marko i moja sitnica, je spremna za put.
Kaže Robi da će na turnir ići iz Rijeke Vedran i Vigor. 'Pa, oni bi mogli ići istim vlakom tamo', nekako istovremeno zaključujemo. Robi ima Vigorov broj mobitela i kreće se na kontakt. I gle čuda, oni su tu na par koraka od nas.
Sada nas je sedam. Vigor ima magnetnu garnituru, pa Robi i Marej odmah kreću igrati. Ta dvijica bi i na Marsu igrali, kao jedinu moguću zanimaciju. Našli smo i klupe u hodniku kolodvora. Ne radi tu nikakova čekaonica. Ta, nismo još Europa; čemu još i to.
Odlazimo na peron i vlak je već tamo. Nalazimo dva kupea sa po jednim čovjekom. Previše nas je za jedan kupe.
Tek što se smjestismo počele su zanimacije. Tako je to kada putuje mlad svijet. Imao je Vigor još jednu magnetnu, ali nešto manju, dobru za igru na putu.
Robi ne napušta garnituru. Ni Matej se neda. Kako je tu sada još jedna garnitura isto čine Vedran i Vigor. Nikola se često zanima nekom aktivnošću na mobitelu. Valjda neka igrica. Marko stalno nešto žvače. Svaki čas skida torbu i vadi nešto novo. Naravno, jestivo. Ja sve to promatram i mislima obrađujem u svome svijetu.
Pridružio nam se i jedan stariji čovjek i krenuo u slobodan razgovor s nama. Vidim da je sličan Robiju i ja njemu odprve: 'Vi ste sigurno Robijev tata.' 'Jesam.', kaže i mi se rukujemo uz moje predstavljanje. Napustio nas je nešto prije polaska vlaka, a ja sam se sjetio kako se jedna mama, prije nekoliko godina, tako odvezla do Savskog Marofa ispraćajući svoje dijete.
Reže vlak slavonskom ravnicom, a zanimaciji našoj nema kraja. Nitko ne posustaje, a sutra se odmah igraju partije turnira. 'Biti ćemo umorni', upozoravam. Ama, gdje mi je pamet. Ja bi zabranio Mateju i Robiju igranje goa. Važnije je njihovo psihičko stanje. Neka igraju, a ja im tek napomenem da će sutra biti umorni. Tko umoran? Zar Matej i Robi od goa? Njih ova igra oplemenjuje i jača. Marku da zabranim klopu? Nikoli igrice? Vigor i Vedran su u nekim svojim filmovima. Nisu iz našega kluba, pa ih apsolutno toleriram. Osim toga obojica su punoljetni za razliku od velilogoričko-zagrebačke skupine.
Negdje malo iza Slavonskog Broda među njima nastaje komešanje. Marko na čas prekida klopu i kaže mi: 'Mladen, Vigor nema putovnicu.' Ja na to odmah ono: 'E, moj Vigore!' Ekipi, koju vodim, uvijek prije puta provjeravam sve obavezno, pa tako i putovnice. Oni su nam se priključili kao već spreman dio ekipe. Njih ne provjeravam, a bilo bi dobro da jesam.
Zanimljiva je priča oko te putovnice. Nema Vigor niti putne karte. Sve mu ostalo doma. Srećom ima bar osobnu kartu. Sreli se on i Vedran danas ranije u Zagrebu. Vigor studira u Zagrebu, a Vedran radi u Rijeci. Kaže Vigor Vedranu da još mora u smještaj po putovnicu i voznu kartu i još ponešto od stvari. Otišli oni. Tko zna što je u tim glavama bilo i oni obavili što su mislili da treba i otišli na kolodvor, gdje smo se i sreli. Eto, i sada tu iza Slavonskog Broda, gleda Vigor u torbu i po ko zna koji puta premeće njen sadržaj i ne može se načuditi. 'Ne bi se čudio da nisam išao doma baš po nju. I vozna karta nije samnom.'
'E, moj Vigore!', ponovo ću ja. A vlak, šiša slavonsku ravnicu put Tovarnika.
Nekim čudom Vigor se provukao bez pokazivanja putne karte kondukteru. Nadao se da će ga pustiti u Srbiju na osobnu kartu.
Nakon Vinkovaca počinju pogranične aktivnosti. Vrlo brzo je vidljivo da Vigor nema potrebne isprave. Nakon svih razgovora i molbi Vigor mora napustiti vlak u Tovarniku. Šteta, ali bar je iskustvo tu. 'Dođi sutra na zadnja dva kola. Doma ti je i putovnica, a i vozna karta.', ja Vogoru na rastanku. 'Vidjeti ću.', će Vigor na to i napušta vlak.
Naše pogranične služe obavljaju posao tijekom vožnje, a srpska policija to radi u Šidu dok vlak stoji u stanici. Dobili smo žigove u putovnice na obje strane granice.
Nešto smo ipak više umorni i neki ipak sklapaju oči. Robi se neda, a i Marko ne smanjuje aktivnost. Već bliže Beogradu, Robi kao da je pao u nesvijest. Zašutio je i nestao ispod vlastitih kapaka.
Beogradsko tmurno jutro. Kišica rominja. Prepuštam Vedranu da nas vodi. On to nekako spontano i čini, bez da sam mu to rekao.
Prilazi taksisitima i pita za cijenu. Jedan mu odgovara: '500 dinara.' Preračunavamo to u kune. Odnos je jedan prema deset i to bi bilo pedeset kuna. Zaključili smo da je to puno. Mi bi na bus, ali neznamo koji i kuda.
Sjetio se Vedran Ivana. Ima njegov broj mobitela i naziva ga. Priznao je Ivan kasnije, da smo ga probudili. Trebamo sjesti na 83 i četiri ili pet stanica i tu smo. Trežimo sada stanicu busa. Malo nam je problem i pravac. Naravno, prvo smo stali na stanicu u krivom smjeru. Prelazimo ulicu i na pravoj smo stanici. Dolazi jedan autobus, ali nije 83. Vesran, svejedno, pita vozaća za put. 'Uđite ovde u ovaj bus. Ja idem za Novi Beograd. Tamo ćete presesti na drugi. Pokazat ću vam gde da siđete.', savjetuje nas vozač i mi svi u taj buis. Vedran sakuplja sitne dinare da plati karte.
Sišli smo i trebali preći dio pješice do nove stanice.
Prolazimo pored meni poznate građevine i ja ovoj mladosti, što je vodim: 'Zna li tko što je ovo?'
Nitko pojma nema. A, od kuda bi ga i imali?
'To je Sava centar. Tu je bio zasnji kongres SKJ.' I opet me svi čudno gledaju. Što je to kongres, a što SKJ?
Kada sam već krenuo o tome treba to nekako i osmisliti. Možda me netko od djece i prati u tome što govorim i trebalo bi to i osmisliti. U par rečenica ja njima o bivšoj Jugi kada smo Srbija i Hrvatska bili u istoj državi. Nije to loše znati. Istina je to.
Našli smo stanicu i jurimo po Novom Beogradu. Jedan nam čiča kazuje gdje treba sići.
Vedran sada traži informaciju o točnom mjestu igranja. Dolazimo do jedne stambene zgrade, poveće. Nikakav klub niti dvorana nisu tu. Jesmo li promašili. Kud će Vedran nego opet mobitelom na Ivana. I spasonosne riječi stižu: 'Ostanite tu gde jeste. Nađite neko mesto gde ćete da sednete, popijte kaficu ili sok. To je tu u blizini. Sada još niko nije došao. Vidimo se.'
I što mislite, gdje smo sjeli na odmor i okrijepu? Već godinama vodim djecu po raznim zemljama na turnire. Odmah mi je sve bilo jasno. Čujem odmah ono: 'Tamo je McDonalds. Idemo tamo.' Sve je u redu. Ipak su to moji normalni klinci. Bi oni tako i na Marsu, da se kojim slučajem tamo nađu.
I stigli smo na odrediše. Za par dana nastaviti ću opis boravka i meni najdražim trenucima, kada sam bio sa starim prijateljima.
Prijatelji dragi, srdačno vas pozdravlja i voli vaš Mladen ... :)
Post je objavljen 23.10.2007. u 14:44 sati.