Kako pise BORBA od 23.aprila(1992),postoji neka inicijativa,i to sa hrvatske strane,da se nadju srpski i hrvatski intelektualci,u Kninu,da bi poceli razgovore.Ideja zvuci veoma dobro,ali uz ovu vest idu i izjave koje su BORBINI novinari dobili od tri ugledna srpska pisca i jednog hrvatskog naucnika.Kako srpski velikani misli docekuju ovu ruku pomirenja,i to sa strane koja svu svoju energiju nalazi na polozaju zrtve?Dobrica Cosic"u nacelu prihvata,mada uslovljava zahtevom sa kim bi razgovarao i o cemu.""U principu sam za razgovor",kaze Cosic,"samo je pitanje kompozicije,da taj razgovor ima neki smisao,da ima prakticni rezultat,da ipak ima jednu konvergenciju medju stranama,da to ne bude jedna svadja,jedna apsolutna razlika.Razume se da bih u toj stvari ucestvovao ako se pripremi da to bude dogovor ljudi koji mogu naci zajednicke interese.Ali to sve zavisi od ucesnika i preciziranja teme."
Na prvi pogled,ovi zahtevi zvuce razumno-kada bismo bili deset godina mladji i u odgovarajucoj epohi,i kada bi vladao jezik sporazumevanja koji Cosic jedino razume-razgovor komunistickih upravljaca.U tome jeziku,i toj pameti,sve sto je rekao savrseno"pasuje":i to da vec u drugom pasusu"razgovor"bude zamenjen"dogovorom"-kakav razgovor,mi na vlasti se medjusobno dogovaramo o direktivama!Krasna mala komitetska sednica sa ruckom posle napornog dogovaranja zna-se-koga,zna-se-gde i,naravno,zna-se-zasto i o cemu.Kao da nije bilo Dubrovnika i Vukovara,srpskih i hrvatskih izbeglica,Iloka i Banije,kao da pruga izmedju Zagreba i Beograda nije dignuta u vazduh!Na rusevinama jednog sveta koji vise nikad nece biti isti,zahvaljujuci pre svega tvorcima propagande koja je pretvarala reci u krv,Dobrica Cosic,koji u stvaranju srpske propagande nije nimalo nevin,jer i kad je cutao,stvari su se radile u njegovo ime i pod njegovim protektoratom,govori sa neke druge planete;najgore je sto bi sasvim sigurno sa druge strane mogao naci isto tako samouverene predstavnike odumiruce vrste,samo navijene na drugu pesmu.
Autor junskog intervjua u Politici,koji stalno objasnjava zasto cuti,ima jos nekoliko"cvetica":biti u principu za razgovor,znaci prosto ne biti za konkretan razgovor."Pitanje kompozicije"je nespretna konstrukcija,u kojoj mozemo traziti odjeke muzike(po kojoj se igra)ili vozne kompozicije,sa reminescencijom na vagone u kojima se potpisuju velike pobede odnosno porazi.Koji bi prakticni rezultat mogao imati neki razgovor intelektualaca,sem ako intelektualci sebe ne vide kao izvrsnu vlast?Kojim je to intelektualcima potrebna"konvergencija"da bi razgovarali,i koje znacenje moze imati ta rec sem"zajednickog usmeravanja",i eventualno,metaforicki,jednoumlja?"Preciziranje teme",posle svega sto se desilo,zvuci jednostavno uvredljivo.No ton izjave je ipak najvazniji:srpski pisac sastanak ljudi koji pisu vidi kao vrhunsku diplomatsku konferenciju mocnika.Mozemo zamisliti taj dogadjaj,kako ga on vidi,u Zenevi,u sedistu UN ili mozda ipak u Versaju,gde bi se velikani najbolje osecali.Sa poredjenjem koje se namece,mora se reci da diplomate koje sa mnogo gresaka i neuspeha pokusavaju da spasu bar zivote gradjana one bivse zemlje,nisu toliko naduti.
Matija Beckovic,inace predsednik Udruzenja knjizevnika Srbije,"jos uvek ne zna mnogo o toj inicijativi".Fenomen je poznat:Matija Beckovic isto tako"nije bio upoznat"sa tim da francuski pisac Bernar Anri Levi usred Beograda,ali ne i na Oktobarskim susretima prosle godine,trazi da srpski pisci na svome skupu kazu bar jednu rec zaljenja za ono sto se tada dogadjalo,i da zahtevaju mir.Ponositi Beckovic je ovaj glas u pustinji smatrao vrhunski uvredljivim,uz to sto o njemu nije dovoljno obavesten,i negde novembra je sebi dozvolio da na beogradskom radiju izjavi kako se Bernar Anri Levi"opoganio Srbima na kvaku",sto je po sebi divljenja dostojna akrobacija,a sa druge strane potvrdjuje poslovicnu mastovitost Beckovica kada treba naci poslovice za instantnu upotrebu.Mali detalj,koji tom prilikom sam Beckovic nije istakao,jeste i to da je prethodne godine,isto o Oktobarskim susretima,isti,isto tako"neupoznat"sa prisustvom svedskog predsednika udruzenja knjizevnika na skupu,izbegao da coveka vidi,jer je ovaj imao nekoliko neprijatnih pitanja o tome jesu li protesti njegovog drustva u vezi sa gradjanskim pravima Albanaca u Srbiji stigli do clanstva srpskog udruzenja.U Svedskoj,naime,postoji obicaj da predsednici raznih udruzenja obavestavaju clanove o inicijativama(ili primedbama)koje dolaze spolja,od slicnih drustava.Ovaj egzoticni obicaj dalekog severnog naroda svakako je bio povod nesporazumu.Stoga,kada Beckovic kaze da bi bio za razgovor"ukoliko bi ga iko pozvao i ovlastio",to zvuci kao jeftin trik,jer clanstvo ionako ne obavastava.Poziv je samo jos jedna prilika da duhoviti Matija napravi dosetku sebi u korist(ko ce njega,takvog Srbina,uopste pozvati,kad bi mogao svojim aforizmima da ih rasturi),i kakav bi dobar vic bio kada bi,slucajno,morao da od svoje Uprave trazi ovlascenje:skoro je sigurno da bi neki od clanova Uprave koji su zadremali stvar shvatio ozbiljno,pa bi se jos i uplasio za Matijinu bezbednost.
Ukratko,kada predsednik bude upoznat,bice i zabave,jer sta bi drugo mogao znaciti razgovor izmedju srpskih i hrvatskih intelektualaca.
Treci istaknuti srpski pisac,Radomir Smiljanic,kaze:"Ne bih zeleo da to bude bilo ciji propagandni trik,jer mi je dosta trikova hrvatske desnice.Ukoliko bi to sve bilo u redu,ucestvovao bih u takvom razgovoru sa najvecim zadovoljstvom i velikom nadom."Ovaj strasni novolevicar medju piscima,bar sudeci po njegovim sopstvenim recima,uzasava se od hrvatske desnicarske propagande i njenih trikova.One koji su slabije secaju,podseticu da je Smiljanic,i pored svoje skromnosti,jedan od najvecih pregalaca u domenu propagande:on je kao izdavac,priredjivac,autor predgovora i obimnih komentara izdao,u vise luksuznih tomova,klasicno delo desne propagande,Hitlerov MAJN KAMPF,i to onda kad nam je najvise bio potreban,1989-90.Smiljaniceve invektive,kao i pedagoski znacaj ovog izdavackog poduhvata,bili su usmereni na pokazivanje opasnosti od slovenackog fasizma,koji nam je docnije u ratu naneo najvise zla.Ovakvo briljantno predvidjanje i odsustvo svakog interesa u propagandi posebno kvalifikuju Smiljanica za razgovor.
Dalibor Brozovic,jedini intervjuisan sa hrvatske strane,koji doduse nije pisac vec naucnik,izrazava rezerve,ali bar i neku brigu za srpske ucesnike razgovora.Nije li,sa ovim bednim iskustvom,mozda bolje prosto ostaviti hrvatskim i srpskim intelektualcima da se srecu kako sami hoce,i ne prepustati ih raljama njihovih eminentnih predstavnika?Zar se ne bojimo da bi posle razgovora,naljuceni,mogli izazvati jos koji rat?Za svo ovo vreme,zive i rade neki hrvatski i srpski intelektualci kojima nije padalo na pamet da prekidaju prijateljstvo i"odnose"cak ni za ljubav gore anketiranih predstavnika.Sve sto traze,jeste da ih predstavnici nacionalne pameti puste na miru.To nije dobar stav.Naprotiv,treba jasno i glasno reci ovim nacionalnim predstavnicima da u nacionalnoj kulturi predstavljaju glupost,nepismenost,
neplodnost i mrtvilo,da u politici snose deo odgovornosti za mrtve i razaranje,i da ih je,ukratko,bilo sasvim i svuda dovoljno.
(Svetlana Slapsak-"OGLEDI O BEZBRIZNOSTI")
Post je objavljen 23.10.2007. u 10:05 sati.