hy ljudovi,našla sam vremena da napišem novi post,dans mi je jakoooo dosadno..vani pada kiša i ne mogu van,pa umrijet ću od dosade...tako su rekli da će biti cijeli tjedan..ajme užas...al dobro neka malo kiša pada,to nebo umjesto mene plače...prošlo je tjedna otkad je Toše poginuo,malo sam bolje ali još mi je tuga i bol u srcu,nema ga sad tek shvaćam da to nije ružan san,sudbina je tako htjela i uzlea nam anđela,ne kužim,ne razumijem i ne shvaćam zašto on,zbog čega,tako mlad,tako dobar,zašto on??svaki jebeni dan se to pitam zašto on??nikako da dobijem odgovor na to pitanje,možda jednog dana skontam zašto ga je tako rano Bog uzeo sebi,možda jednog dana...Ali dobro Toše je sada na boljem mjestu i nadam se da mu je tamo lijepo...Prije neki dan srela sam svoju ljubav,bila sam u šparu sa curama i kad eto njega,prišao on meni i kaže bok,ja stala pogledala u njega,kad je moje srce počelo kucati,ajme u sebi sam mislila kao izgledam,kakva mi je zurka,jel mi šminka razmazana,nakon minutu došla sam sebi i kažem mu hey,na to će on prekrasno izgledaš i nasmiješi mi se,kad je to rekao i kad se nasmješio mislila sam u raju sam,rekla sam hvala znam da sam prekrasna i namignula mu,pitao me šta radim u šparu,rekla sam da malo kupujem i razgledavam šta ima novog,on je samo rekao a dobro,i pitao me ljepotice hoćemo li sutra na kavu,ja sam ostala bez riječi nisam znala šta da mu kažem,nakon dobrih pet minuta rekla sam ma javim ti sutra,ne znam jel ću imat vremena,on je samo rekao ok,vidimo se ljepotice i otišao,ja sam stajala ko kip,nisam se ni pomaknula samo sam za njim gledala i smješkala se,drugi dan ga nisam nazvala,nisam htjela ali on se je sjetio našeg dogovora i poslao mi poruku u kojoj je pisalo ej ljepotice jesi za kavu večeras,prije nego sam mu odgovorila nazvala sam Petru da joj kažem šta je bilo,ona nije bila sa nam u šparu pa sam joj morala sve u detalje isprišat,nakon dobrih pola sata razgovora sa Petrom odlučila sam da ću mu odgovoriti i napisala sam:ej imam vremena i bilo bi mi drago da idemo večeras na kavu..kad sam poslala poruku bila sam tako nervozna ko da mi je to bilo prvi put da mu šaljem poruku,da se umirim pustila sam si Stoju,i evo poruke njegove u kojoj je pisalo:ok,dođi večeras u naš stari kafić u 8,ja ću te čekati...nisam mu ništa odgovarala jer sam morala smišljati šta ću obući pa sam pozvala Helenu sebi da mi pomogne,bilo je pola osam ja sam bila spremna i morala sam krenuti jer dok ja dođem do tamo bit će točno 8,ušla sam u kafić i on je sjedio na našem mjestu i čekao me...mislim da je to bio prvi put kad je on došao prije mene,ja sam otišla do njega sjela sam i naručila kavu,da sad ne pišem sve što smo radili i šta smo razgovarali sastavit ću to u par rećenica:rekao je da me želi opet,da me voli i da ne može bez mene,yoy nisam znala šta da kažem,pozvao me je opet van i rekao da imam do subote vremena da razmislim dali ću ponovo biti sa njim i dali sam spremna da mu ponovo dam srce i da mu ponovo vjerujem,htjela sam mu reći da moje srce je za druge bilo i ostalno nijemo i da je samo njegovo,htjela sam mu pasti u zagrljaj i reći mu da ga volim ali nisam rekla sam da ću razmisliti i da ću mu javiti odgovore,i u pola 1 otišla sam doma,otpratio me do kuće poljubio u obraz i rekao one čarobne riječi volim te,ja sam samo šutila i stajala,sve što sam mu rekla je bilo laku noć,čujemo se...nisam htjela ništa drugo govoriti to ću mu sve reći kad bude vrijeme,ne znam jel mu trebam opet pružiti priliku,jer mu opet trebam osloboditi put,do subote ću razmišljati i nadam se da ću postupiti ispravno...volim ga ali opet sve ono šta je bilo među nama bilo je lijepo iskustvo ali i bolno jer nam niko nije dopuštao da budemo sretni...nadam se da će ovaj put biti potpuno drugačije...
Post je objavljen 22.10.2007. u 15:30 sati.