probudih se...još uvijek mi srce ubrzano lupa i oči se privikavaju na tamu...
sve je u redu...to je bio samo san...san u kojem sam po ne znam koji put bježala, ni sama ne znam od koga...
s osjećajem da me netko progoni, trčim dugim, mračnim hodnicima nekakve bolnice...ali nikoga nema da pomogne...možda to i ima veze sa mojim životom??...možda bježim, skrivam se...ali od koga??...problema?...spoznaje da je možda sutra taj dan??...i gdje su svi kada treba pružiti rukau i utješiti me da će sve biti oK??...tu su...možda....ali tako su slijepi... ni sama ne znam ...od čega bježim??...ako se to stvarno događa...
znam da sam samo jedinka u mnoštvu od 7 milijardi...i da moje ime ništa ne znači...naši životi...drugima ne znače puno...i ne treba to ništa drugima značiti...samo nekim osobama...samo njemu...
o tome sam razmišljala zatvarajući oči...nadajući se da će zora svanuti i da će se s novim danom sve promijeniti...uzalud...opet more dvoličnih ljudi...skrivaju se ispod maski...
opet mnoštvo ljubomornih zbog tuđe sreće...ne...ne mnoštvo....samo ta osoba...za koju sam mislila sa je drukčija...da će biti sretna zbog svega....ne....prevarila sam se....kao i mnogo puta do sada....ali ovaj put razočaranje je veće...puno veće od ijednog do sada...
ovaj sam post morala napisati.....zbog te osobe.....kad to bude pročitala osoba će se prepoznati........nadam se da shvaća da sve znam....i da nije u redu kako se ponaša...nisam kriva što sam sretna....i drago mi je da jesam....a tebi, ako to smeta, nisi ono za što sam te smatrala......žao mi je što je tako....
i opet more dvoličnih ljudi...........
Post je objavljen 22.10.2007. u 13:59 sati.