Marketing
Beskrajno tužna.
Da. Samo plačem. I sad kad ovo pišem. Ne stignem brisati suze. A sad kad za pola sata počne dokumentarac o Toši...
Plačem još od utorka. Zbog Toše. I skrivam se kad plačem. Jer kao, pretjerujem. Znam da pretjerujem. Nikad nisam bila njegova obožavateljica. Nisam bila ni na jednom njegovom koncertu. Nisam ga nikad vidjela uživo. Ali kaj da radim kad ja plačem. Mene je jednostavno potresla činjenica da je bio anđeo na zemlji i da je imao samo 26 godina. I suze mi krenu kad ga vidim.
A možda je to zapravo samo povod za plakanje. Možda ja plačem zbog svega što trenutno kod mene ne valja. A što ne valja? Ne znam. Jednostavno... Ništa mi ne ide od ruke. Osjećam da mi konci klize iz ruku. Osjećam se usamljeno. Osjećam se kao Pale sam na svijetu. I mrzim taj osjećaj. Mrzim što ne stignem brisati suze. Mrzim što bih najradije vrištala od tuge. Mrzim što jedva gledam kroz otečene kapke. Mrzim što će me uskoro glava boljeti do ludila. Mrzim što ću za dvadesetak minuta morati mami objasniti zašto toliko plačem. Mrzim što ona neće shvatiti.
Tužna sam, beskrajno sam tužna. Make it go away, please...
Post je objavljen 20.10.2007. u 22:45 sati.