Bilo je te godine svega.
Dima i nekakvog
neprirodnog zelenila
u vrhovima šuma što su
disale strahom.
Kalašnjikov je pucao
i svi se sjatili da vide jeku
u zelenoj, uzbunjenoj šumi.
Trebat će za ljude, a ne za
šume, ne za domovine.
Nažalost.
Telefon.
Zvonjava.
Glasovi.
Krv.
Plač.
Gledam velikim očima.
Misli djeteta shvaćam
da je u jeku pucanja
možda bilo krivih mišića,
kostiju i osmijeha.
Između dasaka i malih
u krpu zamotanih poklona
sa komadom slanine i
šumskog kruha što mi posla
dobra lisica tatina je noga
bila u šipkama.
Zbog samo jednog od
ispaljenih metaka.
Post je objavljen 18.10.2007. u 20:35 sati.