Kad u jednom trenutku, u nekom periodu života, sredini života, saznate da ste na raskrsnici pošli pogrešnim smerom, odnosno pogrešnom stranom ulice, zapitate se, jesu li znaci koji su vam bili smernica bili ispravno postavljeni ili ste ih vi sami postavljali na one uglove gde ste hteli i želeli skrenuti!
U tom momentu shvatite da ste načinili grešku koju ste namerno i želeli da napravite i da ste znake protumačili jer su vam se boje i reči ispisane na znacima učinili kao dečija šarena bojanka koju ste vi želeli da obojite sopstvenim bojama i time svoj život naslikate onako kako ste baš vi poželeli.
Naslikali ste cveće, obojili ga svim šarenim bojama, cveće je uvenulo! Nacrtali decu koja se osmehuju, smeh se pretvorio u plač. Napisali ste reči koje ste želeli da izgovorite, niste, jer su vama delovale kao ubojito oružije kojim ćete nekog povrediti..a reči su lepe. Niste znali koja je lepota u tim rečima, toga ste se uplašili, i nikada ih niste izgovorili. Problem je tu, u vama, prizvali ste sami svesno bol i tugu.
Godine, životno iskustvo nam diktiraju i vladaju razumom koji varira iz minuta u minut. Jednog trenutka smo uplakani, sledećeg trenutka se smejemo tim suzama, i sve se vrti u krug i sve se svodi na patnju,onu pravu!
Trenutno osećam bol, ali onu pravu, iskrenu, zrelu, onu što stvarno iz srca boli..poželela sam na trenutak da se vratim 15 godina unazad, pomislim, manje će boleti jer je tad sopstveni život na početku upoznavanja i stvaranju granica početka i onih granica koje vi nećete preći, ili bar mislite da ih nećete preći, i tada neznamo ni da volimo niti osećamo bol!
Kada ipak skupite snagu i pređete crtu obeleženu u mladosti, shvatite da ste ipak jaki, deo života provedete iza crte i sve vam deluje lepo, skoro kao utopija.
Nakon iluzije, i utopije naiđete na nove krahove i neuspehe u životu izazvane prelaskom iscrtanih granica. O tome niste razmišljali u mladosti jer ste bili suviše mladi a i smatrali ste da tu crtu nećete nikad preći.
Posledice se nižu jedna za drugom, i stigli ste do stadijuma kada vas zaboli duša.
Fraza koja se često izgovara, a zaista duša zna da zaboli. Osetila sam, stvarno guši i ponovo sam na raskrsnici i neznam koji putem da krenem. Boje su mi se razlile, preovladavaju crne, a trenutno nemam snage da sagledam jesu li znaci pravilno postavljeni. Znam..pogrešiću ponovo.
S istinom i porazima koji su nam jako bolni , nosimo se veoma teško, čak u trenutku pomislimo da je istina o toj istini lažna, blago se nasmejemo, ali u duši osetimo da je ta laž istinita.
Osetila sam tu istinu i tu bol, paralizu uma, spoj suza i smeha. Neko bi mi dao "opasnu" dijagnozu !
Što sam starija, sve sam slabija, ovo što me je ubilo, nije me ojačalo. Lažu kada to kažu.
Moja prva velika, iskrena ljubav i moje ćutanje me je stajalo jedne velike rane i ožiljka, jedne velike tačke, a želela sam ih više, u smislu...nastavak sledi!
Ništa nije spontano, slučajno, sve se desi baš onako kako nam je sudbina nametnula priču. Ona nam je odredila početak, odredila je i kraj..i sad zaista sa sigurnošću mogu reći, protiv nje se nesme i ne može, ma koliko mi je u ovom trenutku ta činjenica tužna, teško je prihvatam i borim sa njom. Šok!
Po prvi put sam osetila da je istina kada kažu da onaj ko voli, taj mora da pati i da su sve prave ljubavi bolne, baš kao i moja!
P.S...i opet sam se na trenutak ponadala da istina ipak nije istina, i po prvi put poželela da je neko ćutao.. možda lagao!!
Mimi
Post je objavljen 17.10.2007. u 04:02 sati.