Naposletku ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze moja mila
Rekla si da se za točak bršljen ne hvata
Zalud izgužvana svila
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku
Mami svetlo na sledećem bregu
Okopniće moj otisak na tvom jastuku
Još kako...
Kao jezuška u snegu...
Razbiću gitaru, crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni neke gene Dunava
A ja tečem i kad stojim
Ali opet dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi
rekla si da baš ne umem novce brojati
i da je ništa sve što nudim...
Naposletku ti si navek znala da sam svirac
Brošić što se teško pribada
Da me može oduvati najblaži nemirac
Da ću u po' reči stati
Da se neću osvrtati nikada...
Ređaš po vitrini fini porculanski svet
Al' ja sam figurica bez žiga
Pazi, to je bajka, šta ti pada na pamet
Fali ti baš ovaj cigan
Ne dušo, tek u jesen otkriju se boje krošanja
Sve su slične u leto zeleno...
Naposletku ti si dobro znala ko sam ja
Čemu suze lepa ženo
Draga moja ti si navek znala da sam pajac
Moj je šešir šatra obična
Usne 'tice rugalice
A u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam gospon propalica obična...
Naposletku ti si navek znala da sam svirac
Da je nebo moja livada
Da me može oduvati najblaži nemirac
Da ću na po' reči stati
da se neću osvrtati nikada...
Na poslu sam, uživam u miru bez gužve, kolega, svegačega.
Pa slušam Balaševića, pa raspalim ovu pismu.
Obožavam je, zove me da vičem, da se popnem na stol, da pijem, plačem i razbivam čaše...
Post je objavljen 13.10.2007. u 12:46 sati.