Dan mi službeno počinje u 12:04.
Za oko pola sata je Čokolada.
Neko kao osvjetljenje probija se kroz poluoblake. Što ću danas raditi?
Dok pijem kavu iznosim nekoliko posljednjih afera. To je kontekst J čitanju Globusa.
Sinoć sam čekala U, jela mafin i čitala intervju koji je vodila Silvija Lux sa F. Hartmann. Treba mi više informacija. Neke stvari mi nisu nikako jasne. Ali jednu rečenicu sam potcrtala. Ne znam, nekako joj vjerujem. Iako ne treba nikome vjerovati...
Navečer nešto pa otvaranje izložbe pa nešto.
Sloboda i odgovornost.
Neki ključni textovi su mi kod kuće.
Išla bih negdje... Trenutno u sjevernu Afriku najradije. Tamo su sve ptice. I tamo je sunce. I tamo je more.
Balašević:
Dal' se bar ponekad seti?
Plašim se da ne...
Prosto... Ko u opereti... Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise... Zavejani grad...
Vodila me kud je htela, dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja... Gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.
Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre.
Pogledom sam posle dugo pratio njen trag,
Zavejanom ulicom Sent Haromsag.
Plašila me slutnja neka,
Znao sam od pre
Sve izgleda izdaleka drukčije.
Srce malo jače bije kad se setim nje
A Listove rapsodije bude stare sne.
Eh, da mi znati gde je,
Dal' se seti kada veje,
Il' u inat drugog ljubi tad?
Jutro snežno - same zvezde dve... aaa
Post je objavljen 07.10.2007. u 12:10 sati.