Odlučih se nakon dugo vremena ponovo pisat svojevrsni nastavak posta od prije nekoliko miseci kad san vas (koji me redovito čitate) obavjestija ili bolje reći informira malo o svojoj prošlosti koja i nije bila baš tako bajna. S druge strane kad sad pogledan to je na neki način bilo dobro, jer je lipo da te ljudi znaju, ali ponekad je i loše, jer postoje oni koji uživaju u tuđoj tugi, i žalosti. Ono šta me zapravo ponukalo na pisanje ove teme je jedna zgoda otprije nekoliko sati kada mi je na nos stavljena muzika koju san sluša. Svak zna i svak se drži onoga da ima pravo na svoje mišljenje, ma kakvo ono bilo. Ali nije to ono šta je mene taklo u žicu, već pričanje o mom ocu (nije naglašeno ovo moj otac), a lijepo se zna šta je bilo sa mojin ocen. Pogodilo me to malo. Pogodilo me po prvi put u životu kad mi je otac spomenut jer je to bila uvrida, to je bija udarac u slabu točku, i osta san potresen nakon toga jedno uru vrimena. Možda ja i pravim dramu oko svega ovoga, samo plijenim pozornost, ali ne volim kad me neko dira u slabe točke, jer je to na neki način jadno. Ako ti smeta moje društvo, ako ti smetan ja, ma reci mi to u facu, manje će me bolit, jer kad čovika odrediš povridit na način da ga diraš u slabu točku, to je jadan potez, kao da nemoš nikako drugačije čoviku reć da se makne od tebe. Ne znan šta da mislin sada. Ne znan šta da radin sada - ali bilo kako bilo triban malo vrimena da promislin o tome, tj. da se situacija malo slegne. Žalim za vrimenon prije par miseci, kad je sve bilo nekako savršeno, kad je ekipa bila na okupu, sad su se neki odvojili, ja još sa jednon ili dvi osobe popričan, ali ništa više nije ko i prije. A ja bi tija da sve bude ka i prije, jer u ono vrime san bija sritan ka nikad u životu. Sad mi je tu Ona. I Druga. Treća mi je na putu u Istri. Želin joj dobar provod. S ponovnom nadom u bolje sutra vas pozdravljam.