„I reć ću ja vama još nešto! Ja stvarno ne znam što vama taj Prag radi, al nakon što se vratite iz tog Praga, ko da vam ništa u glavi ne ostane! Kud vam se ne da učit, kud ništa ne možete zapamtit, kud ne pazite na satu, kud krećete bježat sa svakog usmenog i pismenog ispita! Ne kažem ja da ćete vi to tako napravit, ja samo kažem kako su radile druge generacije!“ – reče Božena prvi dan škole nakon maturalca sva zajapurena našom neposlušnošću.
Božena je inače naša profa iz zdravstvene njege. Disco queen. Legenda, iako imadosmo nekolko nesuglasica i svađa u drugom razredu koje su potrajale cijelu godinu. Al pomirile smo se mi. Dobra je ona.
Mišljah si, njaah, ma neće to tako biti, ne s nama. Al eto, nikad ne reci nikad. Pa tako, nakon jučerašnje zbrke na satu koju smo napravili zbog greške jednog tehničara u svezi s praksom, mojoj grupi zapadnu dva uzastopna dana prakse. I tako, kako ću ja to danas naučit, ujutro praksa, a popodne pitaju tri predmeta?! Ma rekoh, neću ja doć u školu. I tako bijaše. Uglavnom ja to tako oduvijek radim kad se nađem u tako nekoj...Stupici (nda). Al onda cijeli razred odluči pobjeći zadnji sat, najgoreg profesora i predmet. Uh, što smo najebali sutra...Ali, okrivimo Prag! Prag je kriv. Ja bi nazad.
Na kraju se isplatilo što nisam došla jer me prozvala profa još jedan predmet. Današnja eskivacije, dvije jedinice izbjegnute. :D Zahvalimo Pragu. A možemo i Beogradu. A možemo i Europi. Ma svima, samo ne hrvatskoj. Nda.
Danas smo na praksi bili na pedijatriji. Rekoh, dobro, bar djecu volim. Pa tako dođosmo, sestra nas provede kroz odjel, upozna s dječačićem koji je jako veseo kao da nije u bolnici, te prođemo pored bebice koja je spavala. Budući da jako volim bebe, užasno se htjedoh vratiti i igrati s njom. I nakon što smo pospremili ninja kornjače malog Nine koji je i dalje jako veseo trčao po hodnicima i svojevremeno se zaletavao u neke od soba, nakon što smo popričali s ostalom djecom, konačno otiđosmo do bebice koja se već bila probudila. Pa pomislih da napokon imam priliku biti s tako malim djetetom, obično takve najviše volim. I tako joj priđemo, pogledamo, i kaže sestra da je rođena bez jednog oka. A tako je lijepa, slatka, malena, dobra. Ostatak vremena smo proveli uz nju, dragajući je i gledajući kako ima malene ručice, prste i noktiće. Prekrasno nešto. I k tome je dobra i vesela, ne plače i nije kmezava kao većina drugih šestomjesečnih beba. Pa je opet život tako okrutan da nema jednog oka, što će joj u budućnosti zadavati probleme. Bilo mi je užasno žao, kao što je i inače kad čujem ili vidim da je neko dijete rođeno s nekom anomalijom. Al ovo pogotovo. Onda je došlo vrijeme da odemo i pozdravimo se s njom. Ona je i dalje bila vesela i dobra te nastavila mahati nogicama dok smo se mi udaljavali. Pa ja tako volim bebe!!
I ja bi jednu.
Al ne zasad.
Ima vremena.
Nda.
Nećem se žurit.
:|
I da, još nisam našla pravi dizajn pa ću ih nastavit ovak mijenjat ko čarape. Kad su ovi iz blog.hr lijeni. Da.
Grr.
Post je objavljen 04.10.2007. u 19:08 sati.