...Bio sam angazovan da branim i devetooptuzenog,tridesetogodisnjeg imama MUSTAFU SPAHICA,zvanog Mujki,
koga su svi koji su ga poznavali,voleli i cenili.On je pored Islamskog teoloskog fakulteta zavrsio i Fakultet politickih nauka u Sarajevu,i to oba uspesno i zapazeno.Za njegove studije sa FPN vezana je anegdota koju smo rado prepricavali.Kada je polagao ispit iz Sociologije grada(ili Urbane sociologije,kako li se predmet zvao),kada je ispitivac bila veoma zadovoljna odgovorom pa je ostalim studentima rekla:"Vidite,to je marksisticki pristup".Tada je,na njeno zaprepascenje,vispreni Mujki odmah uzvratio:"Izvinite,ja sam islamski intelektualac,a ne marksist".
Pricalo se da je ovu duhovitu dosetku pedantno zabelezila tajna policija i pohranila u Spahicev dosije.I Mujki je bio okruzen ljubavlju,podrzavan od oca,majke,supruge,a narocito brata,ali su ga iskreno i toplo voleli i svi sa kojima sam radi njega imao kontakte.Takav odnos prema njemu imali su i ostali okrivljeni,sto se ispoljavalo u sudnici.
Mujki je osvajao i svakoga ko ga je upoznao.On je bio sinteza neumoljive logike,velike radoznalosti i snaznih uverenja.
Pored navedene trojice bio sam angazovan da branim i DERVISA DJURDJEVICA,tridesetpetogodisnjaka,inace mog kolegu pravnika,poreklom iz Crne Gore,koji nije imao bas nikakvih dodirnih tacaka sa ostalima koji su u zatvoru,osim sto je bio vernik i sto je uhapsen kada i ostali.Optuznica nije mogla Dervisa dovesti ni u kakve veze sa ostalim optuzenima,tako da su njegove inkriminacije bile izdvojene iz konteksta optuzenja.Dervis je imao brata,
vrlo zapazenog policajca-operativca,koji je progonio lopove po Beogradu.Nakon ovoga vodi se disciplinski postupak protv njegovog brata i on gubi posao,pa posle izvesnog vremena napusta Jugoslaviju i zivi negde u inostranstvu.
Znajuci da je posao kojeg sam se prihvatio,ne samo zbog pobrojanih okolnosti,vec i sam po sebi obiman i tezak,
predlozio sam da mi se pridruzi Orhan Nevzati,moj kolega i prijatelj iz Beograda,tada jedini advokat Albanac u Beogradu.Orhana i mene vezivala je cinjenica da smo bili zrtve obracuna sa liberalima u SK Srbije 1972.godine,a on je bio jedini Albanac u Sekretarijatu CK SK Srbije.Pored znacajnog politickog iskustva,vec se pokazao kao spretan i pregnantan advokat.Njegovo angazovanje je mnogo pomoglo,a nadam se da su tako to doziveli i oni koje smo zajedno branili.Sa njim sam mogao slobodno i otvoreno da se konsultujem kako da organizujemo odbranu,
bez opreza da li ce to biti preneto tajnoj politickoj policiji.
Najpre smo se smestili u hotelu"Evropa",ali kako je sudjenje odmicalo,a vrelina pritiskala Sarajevo i celu kotlinu,
preselili smo se u hotel"Nacional",nadajuci se pirkanju vetra sa Trebevica.Rucavali smo u"Morica Hanu",gde su
nas cekali rodjaci uhapsenih,nestrpljivo ocekujuci nase komentare,opaske i ocene.Uvece smo isli u nacionalne kafanice na Bascarsiji,hraneci se poznatim sarajevskim rostiljom.Orhan,gurman i meraklija,kakvi su Prizrenci,za obedom je vadio sitne paprike iz dzepa,koje je uzgajao u saksijama u stanu na Novom Beogradu,
ciju sam zestoku ljutinu prepoznao u Los Andjelesu,gde mi je objasnjeno da je to cili,meksicki specijalitet.
Moje branilacko iskustvo iz Sarajeva pomoglo mi je da shvatim Sarajlije koji su bili okruzeni topovima i bombardovani oruzjem JNA od strane bosanskih Srba.Sve moje simpatije bile su na strani zrtava 1983.godine,kao i deset godina kasnije,koje nisu ispoljavale ekspanzionisticke teznje,vec samo zelju da zive po izboru svog verovanja,obicaja i samopostovanja u multietnickoj i multikonfesionalnoj Bosni i Hercegovini.
Kada je Sarajevo dugotrajno bilo bombardovano sa okolnih brda,kada su dolazili neki poznati pisci ili javni radnici da ispale neki plotun na gradjane Sarajeva,tada sam se cesto pitao da li je sudsko procesuiranje grupe muslimanskih intelektualaca u Sarajevu 1983.godine,bilo prelogmena ideoloske i emotivne pripreme za rat u Bosni i Hercegovini od 1992.godine i nadalje.Da li su neki dijabolicni i destruktivni umovi pripremali i najavljivali razaranja,
ubistva i zlocine u Bosni i Hercegovini,ispoljavajuci netrpeljivost i mrznju prema Muslimanima i islamu?
Sarajevski sudski proces muslimanskim intelektualcima bio je,ocigledno,ne samo u funkciji ocuvanja komunistickog poretka zabrinutih titoista posle smrti Josipa Broza Tita,vec je bio i uvod na podsticanje etnicke i verske mrznje izmedju Bosnjaka(Muslimana),s jedne strane,i Srba i Hrvata koji zive u Bosni i Hercegovini,sa druge.Iz samog sudskog procesa ne moze se otkriti umesanost elita tih dvaju nemuslimanskih i bosanskih nacija iz Beograda,ali ceo proces se zasnivao na prebrojavanju po principu mi i oni,a ocigledno je bio u funkciji omraze Muslimana.Mrznja podsticana na verskoj osnovi prerasla je u etnicku mrznju,bez koje,razume se,nije ni mogao da se vodi rat i agresija u Bosni i Hercegovini.Ovaj sudski proces tako je vodjen da je bes uzdrzanosti podsticao ovu mrznju,a alibi je bio lazan progon neistomisljenika koji se pravdao ugrozenoscu socijalisticke vlasti i bezbednosti drzave.
Ova knjiga nisu moje uspomene prvenstveno,mada sam je zapoceo sa uspomenama i prozimao njima,vec je pokusaj da objasni uzroke,razloge i sustinu sudsko-policijskog progona muslimanskih intelektualaca u Sarajevu 1983.godine,da podseti na one koji ce desatak godina kasnije igrati zapazenu,a izvesni od njih znacajnu i presudnu ulogu u politickom zivotu Bosne i Hercegovine i Bosnjaka,kako u ratu koji im je bio nametnut,tako i u miru koji je zakljucen pod pritiskom civilizovanog sveta.
U svakom slucaju,ovaj policijsko-sudski progon ne moze se i ne treba zaboraviti.Uloga pojedinih osudjenika,nakon izdrzane kazne,svedoci da je zabluda politike i politicara da hapsenjem i slanjem na robiju eliminisu pristalice te politicke opcije.Hapsenja i robijasnice,naprotiv,ucvrscuju ljude u njihovim uverenjima;oni sa robije izlaze puni osvetnicke mrznje ili oplemenjeni,jer su na svom licnom primeru spoznali opasnost ekstremne politike i represije.
Vreme je pokazalo da su muslimanski intelektualci sa robije izasli oplemenjeni.Robijasnice su za ljude koji su u njih dospeli zbog svojih politickih i intelektualnih uverenja svojevrsna skola za politicare.
Generalno govoreci,kao sto su pripadnici organizacije"Mladi muslimani"bili zrtve komunistickog terora nakon zavrsetka Drugog svetskog rata,tako su jednako i muslimanski intelektualci 1983.godine bili zrtve istog tog terora,
samo u drugim vremenima i sa promenjenim uslovima.Medjutim,sustina tih progona je nepromenjiva:komunisti,po prirodi svoje doktrine i politicke prakse,nisu trpeli i tolerisali razlicita politicka uverenja.Progon muslimanskih intelektualaca 1983.godine,kao i pojedinih pripadnika organizacije"Mladi muslimani"nakon Drugog svetskog rata,
predstavljaju tipican vid sudsko-policijskog eliminisanja politickih neistomisljenika i protivnika komunisticke doktrine i komunisticke drzave.Takvi progoni su pravilo u svim komunistickim drzavama,pa i u jugoslovenskom komunistickom drustvu,naravno.
Post je objavljen 04.10.2007. u 14:03 sati.