Istorija mucenja pokazuje da se napretkom smatralo sto vece odstojanje mucitelja od mucenog.Pasivizacija krvnika je rasla.A s njom,srazmerno,i trpljenje zrtve.Na Golom otoku proces je,izgleda,tekao obrnuto.Mucitelji su se unosili u samu zrtvu,kao da su besno hteli da se intimizuju s njenim mukama,da i njih oskrnave,da i njih sto vecma namuce.
Svaki delic te zive masine za mucenje radi u svakom trenu punom snagom,maksimalno angazovan,bez predaha.
Ponekad je korak natrag u istoriji mucenja samo privid,a zapravo je prebacaj,skok dva koraka napred.Uzurbano mucenje:iz najprimitivnijih sredstava izvuci najvise,dokazivati se u zlotvorstvu bez oklevanja i orno.
Posle podizanja danasnjih logora,i u privatnim verzijama,posle podjarivanja lokalnih masina za iskorenjivanje kao taktickih instrumenata za trepet,nece li takav biti ovdasnji doprinos?Logorski vek se ne zatvara;njegov luk puca uvis,obogacujuci sopstveni spektar modernog mraka.I to ce mozda biti nas udeo u izdahu.Bez premca?
Secam se prizora mucenja iz neobjavljenog pisma Petra Olhovija,golootockog logorasa.
U ponesto udaljenom drvoredu vidi se kako gonici teraju svoju zrtvu,Nenada Vasica,rodom iz Bosne.Jedan mu je namakao omcu oko vrata i vuce ga kratkim ularom.Dvojica-trojica trckaraju zustro sa strane u nemilosrdno ga sibaju jakim vitkim prutovima.Straga ga dvojica stapovima podbadaju.Vasicu je na ledjima namaknuta teska kamencina.
Pognut pod njom,jedva koraca.I poizdalje je jasno da u njemu nimalo nema vise snage.Povodi se.Gonici ga,
alakujuci,vuku,sibaju,guraju,a kada kamen hoce da spadne s pleca,opet ga namicu.Kamen ipak uspeva da padne.
Gonici ga u najvecoj brzini,psujuci,podizu na Vasiceva ledja koji kleci,a potom i samu zrtvu nekako uspravljaju.
Teranje se nastavlja.Sve je usporeno,kao da nam oci bode sama vecnost.Vasicu jezik visi iz usta.Suv,trosan,prljavo-beli krpeljak landara niz bradu.Vasic hoce nesto da kaze,ali ne moze.Opet pada,i sve se ponavlja.Udaraju ga,namicu
gromadu,dizu,teraju.Vasic hoce nesto da kaze,ili to samo tako izgleda.Mozda zeli da moli,ali njegov jezik landara niz bradu,telo mu je krvavo,i nikakav glasak ne probija se iz grla.Gonici arlaucu.Pridrzavaju kamen da ne spadne,
namestaju ga da bolje legne.Onaj napred trza ular.Sibaju Vasica,i on ponovo pada.Prucen je potrbuske,skvrcen,
ugrusak;celo mu je telo prljavi krpeljak,jezik isplazen koji hoce da kaze a ne moze,i nista drugo od zivota,ocevidno,
nece osim da rekne.Sutiraju ga,psuju,ali on vise ne ustaje.Ne mice se.
Gonici razmenise nekoliko reci.Okrecu Vasica,pa mu na grudi navaljuju kamen.Kao da sahranjuju,pri cemu je izmozdeno telo-humka.Kamen-beleg.Vasic se pod kamenom gusi,ali to se vec ne vidi.Tako je neprimetna ta stalozena slika koja se napinje,neuslisena,da nesto nerazumljivo progrca i urlika teskih i ostrih kao okamenotina koja nam pritiska grudi i preseca dah.
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
Post je objavljen 03.10.2007. u 16:03 sati.