...Ovaj NATO pocinje ozbiljno da mi ide na kurac.Zamislite sta mi se nocas desilo.Samo sto mi ga je devojcica uzela u usta,i to posle duzeg neckanja,kad krenu agresija.Od prve detonacije moja devojcica vrisnu,dobro da ga nije zagrizla,skoci s kreveta,uze svoje stvari i trk u predsoblje da se oblaci,navrat-nanos.Ja se,onako naliven,
doteturam do nje i zagrlim je da sprecim paniku,ali jok.Ona vice:zovi taksi!Cekaj cule,ovo ce zacas da prodje,da bace jos pet,sest komada i gotovo za nocas.Ne,zovi taksi!Baba mi je sama u kuci,umrece od straha.Ama,kazem,
ne brini ti za babu,iskusna je zena,pamti ona sigurno i gora bombardovanja.Ne brinem ja za babu,ali baba mnogo brine za mene.Ima da presvisne kad se probudi i vidi da me nema.Crna ja,nosicu je na dusi.Zovi taj taksi,sad vec devojcica urla na mene.Nema druge,pozovem ja taksi,za pet minuta ceka ispred zgrade.Istrca devojcica u hodnik,
ja navucem pantalone i jaknu na golo telo i u papucama strcim se niz stepenice,sve je dozivajuci da me saceka.
Kad tamo kod ulaznih vrata stoji grupa stanara,onako unezvereni gledaju u mene onako napaljenog i besnog.
Dobro vece,dobro vece,moze li se,komsije?Ide nekako,zamore oni,a sve mi se cini da bulje u moj slic.Izletim na ulicu,taksi vec stigao,devojcica mi nervozno mahne i uleti unutra.Nisam stigao ni da joj otpozdravim,a taksi je vec sibao kroz pomrcinu.Vratim se u zgradu i tek tada mi sinu da su komsije,onako premrle,ukapirale sta se desava,a znaju mi i zenu i dete,kako da ne.Ja,onako dostojanstveno,dobacim dok prolazim pored njih:sve je u redu,glavna opasnost je prosla.Vidimo i mi,komsija,da je prosla,kazu on i i smeskaju se kvarno.Bio sam ofiran do poslednje dlake na mudima.A jutros sam otisao da obidjem sina i,u jednom trenutku,pita on mene:tata,a zasto ti nisi na Kosovu?Ja ga pogledam onako zblanuto,brzo se priberem i odbrusim mu:zato sto je rat svuda.Svako je na svom mestu i izvrsava svoj zadatak...
(Zoran Ciric-"PRISLUSKIVANJE")
Post je objavljen 03.10.2007. u 14:32 sati.