„NE!!!”
Klečala sam na gruboj zemlji, već napola onesviještena. Ispred mene Simbellmyne je upravo pala na leđa, vrišteći od boli. Iznad nje stajao je Voldemort, grohotom se smijući njenoj boli. Ja sam plakala, znajući da joj ne mogu pomoći. Ona se previjala po podu, pogledom tražeći pomoć, ali znala je da nema nikoga. Odjednom se pokraj Simbellmyne stvorila Lana, također vrišteći od strahotne boli. Pokraj Lane stvorila se Emma, pa Dora, pa Maggie. I na kraju, kao posljednji udarac, bila je Melody. Tad sam i ja zavrištala. Nisam više mogla podnijeti tu bol, taj osjećaj da im ne mogu pomoći. Znala sam da je to samo odraz, ali ipak. Gledati ih na smrtnim mukama bilo mi je teže nego samoj biti pod Cruciom.
„Ne… Prestani…”
Jedva sam izustila, boreći se za dah.
„Molim te…”
Ali moja bol nije jenjavala, naprotiv, bila je sve jača.
„Ne… Prest…”
Zamračilo mi se pred očima, i pala sam u nesvijest.
Gdje sam? Što se dogodilo? Ničeg se ne sjećam… Osjetila sam da se nalazim u prostoriji s mnogo ljudi. Čula sam žamor oko sebe, ali nisam mogla otvoriti oči. Nisam imala dovoljno snage, kapci su mi bili preteški.
„Ne, nju šaljemo tamo… Ona će se bolje uklopiti tamo, a nju ostavljamo po starom.”
Čula sam nepoznati glas kako raspravlja s nekim. Nisam znala o čemu, ali to mi nije bilo bitno. Samo sam htjela saznati što se dogodilo. Što je bilo nakon mojeg pada u provaliju… I odraza mojeg najvećeg straha. Kako sam došla ovamo? Jesam li opet u svijetu živih? Što se događa???
Osjetila sam kako me netko gurka sitnim ručicama. To me podsjetilo na vilenjaka. Dobbya… Ali, to ne može biti on. Ne, možda mi se samo pričinjava da me netko gurka.
Da, pričinjava mi se.
Tada me je par jakih ruku protreslo, a ja sam morala otvoriti oči.
„Živa je!” Uzviknuo je glas osobe koja me je protresla.
„Živa je? Oh, hvala Bogu…”
Nad mene se nadvilo mnogo glava, a ja sam prepoznala samo jednu. Vidjela sam samo pramen plamenocrvene kose. Fred. Barem on.
Ja sam samo zbunjeno zurila u ljude oko sebe. Nisam znala tko su, ali osjećala sam da mi žele dobro. Fred me zagrlio, ali ja nisam mogla ni pomaknuti ruke. Svaki mišić me bolio. Osjećala sam se kao da me zgazio kamion. Plavokosi dečko pokraj Freda se nasmiješio. Nisam znala tko je. Imao je dugu plavu kosu, plave oči, blijedu put. Pokraj plavokosog dečka stajao je malo stariji crnokosi dečko. Izgledao je zabrinuto. Bio je sličan Dori. Pokraj njega bio je jedan dečko blesavog osmijeha i tupog pogleda. S druge strane stajao je tamnokosi dečko malo dulje kose. Kraj njega zbunjenim pogledom promatrao me smeđooki dečko. Nad moju glavu nadvila se još jedna crvena glava. George. Već dvojicu poznajem.
„Jesi dobro? Hoćeš čaj?” Baš je pametan. Čaj.
„Ne, neću čaj. Nisam žedna. I, nisam dobro, osjećam se kao da me prožvakao pas. A tko ste vi?” Okrenula sam se ostalima.
„Joj, oprosti. Zaboravio sam da ti nije baš za piće.” George je povukao glavu i vratio se poslu od prije.
„Anduril, ovo je Stacy.” Fred je pokazao na plavokosog dečka. „Stacy Peralta, drago mi je.”
„I meni je drago, pružila bih ti ruku, ali ne mogu pomaknuti nijedan mišić.” Nasmiješila sam se.
„Maxymodus River Mist.” Pokazao je na crnokosog dečka.
„Mist?” S čuđenjem sam upitala.
„Da, ja sam Dorin brat. Max.” Ostao je pri svojoj zabrinutoj faci.
„Alexis Fynn Mist.” Nastavio je Fred.
„Još jedan Mist?”
„Da, ovo je Dorin bratić.”
„Hi. Kak smo?” Sad izgleda još blesavije.
„Nikad bolje.” Sarkastično sam odvratila.
On je samo slegnuo ramenima i ponovno se zabuljio u neku meni nepoznatu točku. Možda on na taj način razmišlja, a možda mu je samo dosadno.
„Nathan Stevenson.”
„Drago mi je.” Nasmiješio se. Zgodan je.
„Seth Cohen.” Posljednji, onaj smeđooki.
„Bok.”
Izgledali su u redu. Svi.
„Ovako, sad kad ste se upoznali, moramo prijeći na posao.” George nam se pridružio.
„Ravenclawi, vi ste na redu.” Ne znam što bi ovo moralo značiti, ali očito da su oni znali. Nathan, Seth i Alexis su se maknuli od kreveta, a po zvuku vratiju očito i izašli iz prostorije.
„Ovaj… A kaj sam ja? Koji dom?” Zbunjeno sam upitala.
„Ti si Gryffindorka. Mi smo svi Gryffindori osim one trojice.” Sad se javio i Fred, koji je dotad samo sjedio pored mene i razmišljao.
„A…” Nastavila sam s pitanjima, ali George me prekinuo.
„Čekaj. Sve ćeš saznati za par trenutaka.”
Pružio mi je nekakav napitak crvenkaste boje.
„Ispij ovo, a zatim probaj zaspati. Pomoći će ti.”
Uzela sam napitak i ispila ga.
„Anduril!”
„Čekaj, pusti ju, spava.”
Zašto me danas svi nasilno bude?
Otvorila sam oči i vidjela kako kroz vrata upadaju cure. Lana, Dora, Aya, Jennifer. George je imao pravo, napitak mi je pomogao. Više me ništa nije boljelo i dobila sam odgovore na mnoga pitanja. Ali nisam saznala što se desilo od pada u provaliju.
„An! Kak mi je drago kaj si dobro!” Lana me zagrlila, a cure posjedale oko mene na krevet.
„George! Ajde van sad, slijedi trač party.” Slegnuo je ramenima i pridružio se dečkima vani.
Mi smo pričale o svačemu, a onda ih je Nathan pozvao van. Ostala sam sama. Prvi put sam imala priliku promotriti prostoriju. Nalazila sam se u prosječnoj kolibi. Nasred kolibe bio je poveći krevet i ja na njemu. S moje lijeve strane klimao se stari drveni stol, pun nekakvih papirića. S desne strane po podu su bile razbacane razne slike. Moje slike. Moje uspomene.
Kroz prozor je uletjela golubica i sjela na gredu iznad mene.
Saznala sam da koliba nije jednosobna, nego da se ispod stola nalaze vrata za podzemnu sobu. Sjedili smo na kaučima pred kaminom u kojem se vatra već polako gasila. Svaki se bavio svojim poslom.
„Seth?”
„Da?” Podigao je glavu od stripa koji je čitao i pogledao mene.
„Ovaj… Gdje smo to?” Upitala sam pitanje koje me mučilo cijeli dan.
„U šumi.” Zaključak i pol.
„A jesi pametan! To i sama vidim!” Klepnula sam ga po glavi, a on se nasmiješio.
„Koliba je u šumi, šumi pod imenom Terabithia.”
„Wow, baš je dobro ime.”
Zašutjela sam, a nedugo zatim pošli smo spavati. Podzemna soba vodila je u još nekoliko spavaćih soba. Ja sam bila u sobi s Lanom, Jennifer, Stacyem i Fredom. Stacy je rekao da se moramo naspavati, jer sutra krećemo. Ja sam napokon utonula u dugo priželjkivani san.
Post je objavljen 02.10.2007. u 17:45 sati.