Proletnjih i i prvih letnjih meseci 1983.godine jugoslovenska stampa obavestava da je u Bosni i Hercegovini uhapsena veca grupa muslimanskih intelektualaca,koja je,tvrdilo se,zagovarala islamsku revoluciju.Hapsenja padaju u vreme i nakon Islamske revolucije u Iranu i nakon dolaska imama Homeinija na vlast i stvaranja Islamske iranske teokratske drzave.Stampa,takodje,obavestava da je grupa muslimanskih intelektualaca iz Sarajeva putovala u Iran,a da su ideje Islamske revolucije nasle pristalice na Islamskom teoloskom fakultetu(ITF),ali i u nekim drugim institucijama i sredinama u Sarajevu i Bosni i Hercegovini.
Bila je ovo tipicna najava politickog sudjenja,koje predstavlja policijsko-sudski progon neistomisljenika Saveza komunista Jugoslavije,a ovoga puta zrtve su muslimanski intelektualci u Bosni i Hercegovini.
Na udaru progona nisu samo muslimanski intelektualci,vec i Muslimani kao nacionalnost.Sudjenje je najavio mocni politicki lider upravo ovog etnickog porekla,Hamdija Pozderac,koji je uz Branka Mikulica bio najjaci politicki lider u Bosni i Hercegovini.On je u jednom svom javnom istupu obavestio gradjane da je uhapsena neprijateljska i antijugoslovenska grupa koja je stvorila organizaciju ciji su,po njemu,ciljevi i program mracni.Ovakvi govori posttitoista bili su izravni pritisak na tuzilastvo i sud,od kojih se ocekivalo da ovo shvate kao direktivu.Uobicajeno
je bilo tada,kada se organizuje neki politicki proces u Jugoslaviji,da me okrivljeni,ili njihova rodbina,angazuju kao branioca,ili bar da do mene stizu informacije da se razmislja o mom angazovanju.Tako je bilo i ovoga puta.
Nakon moje kratke karijere politicara,kada sam pripadao grupi zvanoj"Srpski liberali",koju su 1972.godine Josip Broz i komunisticko rukovodstvo eliminisali iz politickog zivota,i jednako kratke karijere predavaca na Fakultetu politickih nauka u Beogradu,gde sam predavao politicku sociologiju,od 1.marta 1974.godine sam u advokaturi.
Pretpostavljam po toj predestinaciji,a mozda i slucajno,bio sam angazovan kao branilac u mnogim sudjenjima u politickim procesima,pa i u sarajevskom u kojem sam branio Ismeta Kasumagica,Mustafu Spahica,Dzemala
Latica i Dervisa Djurdjevica.
U Beogradu sam zastupao Islamsku versku zajednicu i njenog muftiju Hamdiju Jusufspahica.On me je vesto i izdaleka pitao da li bih prihvatio da branim nekog od uhapsenika u Sarajevu.Za mene je to bio novi profesionalni izazov.Medjutim,ono sto je bilo presudno,to je da se u sudskim dvoranama i u javnosti borim za ono sto u modernom vokabularu nazivamo ljudskim i gradjanskim pravima.Smatrao sam da je pravo na slobodno misljenje,
kao i pravo na politicko javno delovanje,ne samo jedno od osnovnih gradjanskih prava,nego i da je obaveza svakog gradjanina koji je obrazovan i sposoban da artikulise opste i parcijalne interese.Rukovodjen time odgovorio sam da bih rado kao branilac prihvatio takav posao i da sam spreman da otputujem u Sarajevo.
Nekoliko dana posle razgovora sa beogradskim muftijom,u Beogradu upoznajem jednog mladica,studenta anglistike i Islamskog teoloskog fakulteta,Nedzada Latica,koji je dosao da trazi advokata koji ce braniti njegovog brata,uhapsenog pesnika Dzemala Latica i jos neke uhapsenike.Nedzad,ocigledno inteligentan i nadaren,osecao se cudno i zbunjeno u Beogradu i posebno u razgovorima koje smo vodili.Videlo se da je prvi put u Beogradu,da je iznenadjen da postoji sredina u komunistickoj Jugoslaviji,kakva je Beograd bio tih godina,u kojoj se vode slobodoumni razgovori koji se nisu ticali samo problema koje je imao njegov brat i drugi uhapsenici u Sarajevu,vec se slobodno govorilo o svim ostalim temama.Da li je Nedzadov dolazak u Beograd bio njegov slucajan izbor ili jasno definisana namera,ili se radilo o ocekivanju da bi neko iz glavnog grada imao hrabrosti i volje da se prihvati odbrane.Bilo kako bilo,tim dolaskom i razgovorima sa mnom i drugima koje je susreo,Nedzad je bio impresioniran.
Nije mu bilo posve jasno sta se zapravo desava,ali je hrabro prihvatio,za njega potpuno nov izazov i iskustvo da on,sa svojih dvadesetak godina,preuzima tako odgovorne obaveze kao sto je izbor branioca njegovom bratu,ali i drugim prognanima.On je iskreno i bezazleno ponavljao"Ovdje se u Beogradu govori kriticki"-i tvrdio je da su njegov brat i ostali uhapseni za bezazlenije izjave,sto je bilo potpuno tacno.
Nisu samo Dzemal Latic i njegova porodica bili pod teskim teretom izbora advokata,vec su to bili i ostali uhapsenici.Tako je Alija Izetbegovic,pored branioca iz Sarajeva,angazovao jednog branioca iz Zagreba,advokata Nikolu Muslina,srcanog i uljudnog,koji je plenio angazovanoscu u postupku,hrabroscu i korektnim odnosom prema
kolegama.Izbor branilaca je pokazao da su okrivljeni i njihove familije vise intuitivno nego racionalno ocenili da ne smeju da dozvole da policijski i sudski obracun bude lokalni u tamnom komunistickom bosanskohercegovackom vilajetu.
Moja saznanja o sarajevskoj sredini,a posebno o sarajevskoj carsiji,bila su minimalna i svodila su se na opsta snalazenja,mada sam imao izvesnog iskustva kao branilac u politickim sudjenjima u Bosni i Hercegovini.Znalo se da je komunisticka politicka elita u ovoj republici prednjacila u Jugoslaviji po svojoj tvrdokornosti,autoritarnosti i lakoj upotrebi represije.Osecala se nelagodnost i zabrinutost bosanskohercegovackog establismenta koji je sebi postavljao pitanje:kako vladati i posle Josipa Broza Tita.Oni su smatrali da treba upotrebiti jos vecu represiju prema neistomisljenicima,a retki su bili oni koji su predlagali blazu opciju za sputavanje i eliminisanje neistomisljenika.
Prema uhapsenima primenjivana je raznovrsna tortura,od upotrebe brutalne fizicke sile,pretnji oruzjem da ce ubiti uhapsenika ili nekog iz njegove bliske familije,do sputavanja da angazuju advokate.Na slican nacin bilo je preceno i svedocima.Strah je zavladao u Sarajevu i u celoj Bosni i Hercegovini gde su ziveli Muslimani.Medjutim,iz Beograda,Zagreba,Ljubljane i nekih drugih sredina dolazile su kritike zbog ovakvog tretmana uhapsenika.Da bi smirio javnost,ministar policije u Bosni i Hercegovini,Dusko Zgonjanin,ad litteram je rekao da uhapseni nisu bili"torturisani",sto je u izvesnim listovima u Srbiji tako doslovce i objavljeno.
Tito i njegov rezim su u tome bili veoma vesti,reklo bi se virtuozni.Kad bi pojacavali represiju,ili da upotrebimo recnik tog vremena,cas bi zaostrili klasnu borbu cas bi proklamovali demokratizaciju drustva,sto bi dovelo do smanjenja upotrebe represije bar za izvesno vreme
Policijsko-sudski progon neistomisljenika u Titovo vreme kretao se tako izmedju zestoke represije i umerenog i odmerenog organizovanja policijskih sudjenja,sto je bilo limitirano unutrasnjom i(ili)medjunarodnom politickom situacijom,kako se govorilo-polozajem Jugoslavije u svetu.Medjutim,posle smrti Josipa Broza Tita,politicka elita u Bosni i Hercegovini mogla je da organizuje progon politickih neistomisljenika,bez nadzora od strane vodje i politickog centra iz Beograda.Odmah,vec po prvim hapsenjima i propagandnom zamahu medija,videlo se da ce progon muslimanskih intelektualaca biti zestok,nesputan,a da ce bosanskohercegovacko komunisticko rukovodstvo smatrati da time prednjaci u Jugoslaviji i da time treba da bude uzor za ostala republicka i pokrajinska vodjstva u obracunu sa politickim neistomisljenicima...
Post je objavljen 02.10.2007. u 13:03 sati.