*Najgori način da ti netko nedostaje jest da sjediš kraj njega i znaš da ga nikad nečeš imat.
Hmmm,danje stvarno lipo počea.
Zanemarivši da san ustala u 9h kako bi oprala kosu.
Išla san na misu.
I iza toga na piće.
Ou jea.
Radija je naravno on.
Sve bilo super.
Nije bilo gužve,ništa čudno.
I on sija s nama i bezveze pričali.
Ma gluposti.
I tako dvi ure u njegovoj blizini.
Hih.
Mogu reć da san uživala.
Nisan uopće stizala razmišljat.
Nakon ure vrimena počel se skupljat ljudi pa je on radit mora.
A ja i Žana smo pričale.
Ono ništa posebno.
Smijale se ljudima u prolazu.
Onda je Žana zvala ovu jednu žensku.
Koja mi još nije sasvim jasna.
Ali eto.
Optimist san,pa valjda sei ona malo prominila.
Neznan.
Kuća--->ručak--->krevet.
Pokušaj učenja,ništa.
Oke..
Malo na komp.
Zoven Žanu.
Uči,jben ju i njeno učenje.
(Znan da ne uči.)
Aj vjeroatno joj mater neda.
Avrgh.
Aj dobro.
I sad,neman šta radit.
Bacin se na svoj krevet,onako filmski.
Ležin skupljena.
I razmišljan.
Sitin se njega narawno.
Pitan se zašto san jutros bila tako sritna.
Hmmm,Jer san ga vidila.
Ali šta to minja na stvari.
Ja ne patin i reven svaki dan(Aj nije baš svaki) zato jer ja njega ne viđan.
Ja patin jer on svaki put kad prođe pokraj mene ne vidi mene.
(Mislin vidi on mene,i javi mi se.Al' shvaćate šta san tila reć.)
Mislin da ću prestat posjećivat mjesto u kojem životinjica obitava.
Jer će me samo podsjećat na nešto šta neću nikad imat.
Negovorn da ću ga zaboravit.
Jer znan da ću mislit na njega di bila da bila.
Samo,neću se svaki put kad on zasidne za naš stol mislit da može nešto bit.
Ahm.
*Ma.
Try to forget this...
Try to erase this...
Post je objavljen 30.09.2007. u 19:18 sati.